Хирбет Кумран и свици са Мртвог мора Свици са Мртвог Мора представљају најобимнију и најстарију збирку древних јеврејских рукописа из времена такозваног хеленистичког јудаизма. Ови списи су свакако бацили ново светло на историјску позадину развоја библијских текстова и њихов утицај на новозаветне текстове и исто тако на разумевање верских и политичких односа у Јудеји тог времена.
Да бисмо боље разумели ову комплексну тему потребно је истражити је од самог почетка. Историја света у античко доба ћутала је о Кумрану и његовој аскетској заједници есена . Извесно је да поимена о њима не налазимо ни у ранохришћанским списима, нити их игде уочавамо у Новом Завету.
Помен о њима налаимо код тројице античких писаца тог времена : Филона Александријског који у свом делу: „Quod omnis probus liber“ описује есене као врсту људи окренутих аскетизму који нису привучени материјаним добрима и који су изнад свега ставили за циљ љубав према добру и врлини.
Други антички писац који спомиње ове аскете из Јудејске пустње је Јосиф Флавије који у делима Јеврејске Старине и Јудески рат описује две групе у јеврејском народу : садукеје и фарисеје Јосиф Флавије о есенима говори као о заједници која изнад свега верује у бесмртност душе и праведну награду након земаљског живота и наводи да према том учењу у Јудејској пустињи живи преко 4000 људи.
Трећи писац о есенима – Плиније Старији у свом делу : „Историја“ наводи опис посебног племена и града у пустињи : „у коме се нико и не рађа, а ипак живе вечно“. Плиније указује и на место где се налази таква заједница – то је западна обала Мртвог Мора. Што се тиче значења речи „есен“ и ту нам Филон Александријски помаже мислећи да сам назив значи приближно речи „побожан“.
Оно што са сигурношћу знамо јесте да су есени започели своје одвајање од света и своје спасење у времену кад династија Хасмонејаца одлучује о питањима jеврејске вере и у исто време они су постали преносиоци Божије поруке људима, као Његови изабраници, који у свом „изласку или егзодусу“ у пустињу желе да се сретну са Богом и изврше им поверени задатак. Есени који су насељавали подручје око Мртвог Мора, извесно је морали су напустити средину у којој је владала политичка и верска нетрпељивост, али свакако есени нису напустили Бога и у томе можемо видети прву малу нит која даје везу са појавом првих монашких заједница у хришћанском периоду. Откриће Кумрана
Прошло је скоро две хиљаде година од постојања есена, све до давне 1947. године кад је у пролеће један дечак из бедуинског племена Тамира , по имену Мухамед Дибу случајно трагајући за изгубљеном овцом, пронашао у стени Вади Кумран ћупове, за које је у први мах помислио да се у њима налази сакривено благо. На његово велико изненађење у глиненим ћуповима није било никаквог злата, нити других вредности, нашло се нешто што ће показати време да је много вредније за свет Библије и свет археологије. У тим ћуповима дечак Мухамед је нашао старе кожне свитке и папирусе обмотане ланеним платном. Заједно са својих два саплеменика овај бедуински дечак одваја неколико најбоље очуваних свитака и односи их у Витлејем код трговаца старинама. Неколико списа откупљују јеврејски и арапски колекционар, док четири свитка купује православни епископ Јешуа Семјуел, који и не слути до каквог је открића дошао, све док истраживачи из Америчке школе за Оријентални истраживања нису посетили сиријски манастир Светог Марка, где су се ови документи налазили.
Амерички истраживачи су том приликом уочили да се ради о веома вредним библијским списима, који су веома стари од којих им се учинио највреднијим један спис у дужини од седам метара са потпуним садржајем Књиге Пророка Исаије, написан на јеврејском језику. Амерички истраживачи су о овом открићу издали веома оскудно обавештење, вероватно из разлога што још нису били сигурни у порекло самих списа. Врло брзо научна јавност постајала је све знатижељнија да сазна нешто више о овим списима. Био је потребно уложити велики напор и стрпљење да би се истражио пут светих списа од епископа Јешуе, преко продаваца старина, црне берзе у Витлејему и бедуинског дечака из племена Тамира. Кад се најзад стигло до пећине у Вади Кумрану, сам улаз у пећину био је забрањен, јер је после проглашења државе Израел избио јеврејско арапски рат и овом територијом завладао је немир и несигурност. Међутим један од посматрача Уједињених нација по имену Филип Лупен, који је важио за познаваоца старих рукописа, крајем 1948. године ступа у контакт са директором Одељења за Старине у Аману, држава Јордан – Џералдом Ланкастером Хардингом. Њиховим заједничким напором успели су да стигну до Хирбет Кумран заједно са официрима Арапске Легије и после неколико покушаја открију улаз у пећину. Одмах је овај пећински улаз био обезбеђен стражом све док се у фебруару 1949 нису заједно појавили Хардинг и његов колега из француске Библијске школе у Јерусалиму Роланд де Во, који ће уједно дати и највећи допринос проучавању кумранских рукописа.
Епископ Јешуа Самуел на молбу научне јавности путује у лето 1949. у Сједињење Државе, где драгоцене свитке односи у Оријентални Институт у Чикагу и тамошњи стручњаци су том приликом извршили процену органских супстанци на њима. Професор Вилард и професор Ф. Либи са Атомског Института извршио су јако прецизна мерења старости свитака помоћу своје методе атомског календара. Професор Либи је том приликом узео комадиће лана којим је био замотан свитак Пророка Исаије, сагорева их у угаљ и ставља у једну батерију са Гајгеровим цевима и долази до невероватних резултата. Платно је произведено од лана, који се узгајао у време Исуса Христа, што је навело на закључак да документи који су били обавијено овим платном су могли бити још старији. Пошто су завршена дуга и прецизна испитивања, до истих резултата дошли су и испитивачи рукописа, као што је и претпостављао професор Олбрајт, Исаијин свитак из Кумрана био је написан одприлике 100 година пре Христа.
Године 1947. према хришћанском рачунању времена или 5707. године према јеврејском рачунању један петнаестогодишњак из бедуинског племена Тамира трагајући за напуштеном овцом проналази пећину и у њој глинене ћупове са старим, врло вредним старизаветним рукописима. Од тог трена Хирбет Кумран, који у изговору бедуина толико подсећа на име библијског места Гомора ( које је заједно са Содомом нестало у огњу и пепелу због греха њихових житеља) постало јенаважније библијско откриће двадесетог века. У следећих неколико година дошло је до нових открића, пре свега једанаест пећина у којима су се налазиле на стотине фрагмената и свитака. Ту на том потезу на самом крају Јудејске пустиње, научници из многих земаља Западне Европе, Израела и Америке пронашли су преко стотину рукописа од којих је тринаест било веома добро очувано и а нађена су и два бакарна свитка, док су исто тако извршена и претраживања 11 пећина у периоду од 1949. до 1858. године и уведене су ознаке за сваку пећину и сваки спис који је тамо пронађен. Саме пећине које су биле претраживане добијале су ознаку : 1Q, 2Q… 11Q, по реду којим су откриване, да би потом приликом изучавања свитака на ову ознаку се додале скраћенице фрагмента или списа који је пронађен у одређеној пећини, што је у много чему олакшало посао истраживачима. Тако имамо 1QS – serek hajjahad – Правилник Заједнице или из исте пећине 1QIs – текст Пророка Исаије, или 4 Q Test.Levi – Левијево Завештање из четврте Кумран сме пећине…
Извор : École biblique et archéologique française de Jérusalem
