Шта су црквени расколи и зашто настају? И ако нам Господ открива истину у мери у којој је можемо садржати, како да разумемо на којој страни је истина? Још од времена Првог Васељенског Сабора Црква се бори са овом болешћу, али се она изнова осећа.
Одакле долазе јереси?
Аријанска контроверза која је поделила Цркву у 4. веку трајала је скоро сто година, а њени ефекти су се осећали још дуже. А све је почело доласком у Цркву многих образованих људи који су се живо занимали за такве проблеме о којима је мало ко раније бринуо. И појавила су се различита схватања тројства Божанства.
На пример, јеретик Савелије је учио да је Тројица један Бог са три маске, које Он мења, као што се мењају маске у грчком позоришту, и појављује се човечанству у овом или оном облику.
Други јеретик, Павле Самосатски, тврдио је управо супротно. Веровао је да постоји само један прави Бог, Бог Отац. А Бог Син и Бог Свети Дух нису потпуно божанска бића. А његови ставови су се дуго укоренили на Истоку, посебно у Сирији. Њима се приклонио и презвитер Александријске цркве Арије. Био је, наравно, бистра, талентована личност и популаран до те мере да га је епископ александријски Ахилије, умирући, чак читао као свог наследника. Истина, никада није постао епископ – није биран.
Шта је Арије мислио о Богу? Да постоји свемогући Бог Отац, који је истовремено присутан у свим облицима, у свим временима… Он је увек био. Али да ли је Бог увек био Син? Арије је снажно сумњао у ово. Син се увек јавља после Оца. Дакле, Он је створен од Оца и, као и сва друга створења, има створену природу. Отац, с друге стране, има суштински другачију природу — вечну, Божанску. То јест, Арије је порицао Исусу пуно божанство. Због чега га је 318. године осудио епископ Александријски Александар.
„Све је пуно људи који причају о несхватљивом“
Арије је побегао из Александрије и обратио се за подршку својим друговима из разреда, међу којима су били Јевсевије Кесаријски – отац црквене историографије и Јевсевије Никомедијски – епископ једне од царских резиденција.
Спор се озбиљно разбуктао. А за цара Константина, када је одлучио да се ослони на хришћанство, било је суштински важно да сачува јединство самих хришћана. У почетку је покушао да убеди Арија и Александра да се помире и да уопште не покрећу овај догматски спор. Али на крају га је било потребно раставити, након што је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године, на коме је већина епископа осудила Аријево учење и усвојила Символ вере, у коме је Бог Син признат као супстанцијални и са- вечни са Оцем.
Арије и неколико његових следбеника отишли су у изгнанство. Али тамо Арије није дуго ћутао. Настанивши се у Никомедији, своје учење је изложио у Фалији, књизи намењеној обичном народу. Као резултат тога, теолошка питања постала су власништво уличних трачева. О томе како су Аријеве присталице проповедале своје идеје, Атанасије Велики је писао:
„Аријевци и дан-данас, не у малом броју, хватају младе на пијаци и постављају им питања не из Божанског Писма, него као да изливају из изобиља њихових срца… Све је пуно људи који причају о несхватљиво – улице, пијаце, раскрснице. Питам колико обола мораш да платиш – филозофирају о рођеним и нерођеним. Ако хоћете да знате цену хлеба, одговарају: „Отац је већи од Сина“. Питате да ли је купка спремна, они кажу: „Син је дошао ни из чега.“
Из ових речи се види колико је дубоко аријанска јерес узнемирила све хришћане у то време. То је разумљиво – сви људи су осећали да се спор не води о апстрактном теоријском питању, већ о самој суштини вере.
Већина овдашњих епископа је тражила неку врсту компромиса. Да, и сам цар је на крају своје владавине био склон да ублажи формулацију Никејског сабора зарад уједињења расцепљене Цркве. Чак је послао у изгнанство и најревносније поборнике никејског символа, попут епископа Александријског Атанасија. А на самрти га је крстио један од вођа аријанаца – Јевсевије Никомедијски.
Погрешно проповедање
Синови Константина Великог другачије су гледали на црквену политику. На западу је цар Констанс био стуб никејства. На истоку је цар Констанције, напротив, подржавао аријанце. Аријанство је коначно осуђено на Другом васељенском сабору.
Али није нестало – проширило се међу варварима. Уосталом, први хришћански проповедници су послати источним Германима из Источног римског царства, када је њиме владао Констанције. Јасно је да су проповедали Символ вере у који су и сами веровали. Тако је аријанство постало национална религија, прво Гота, а потом и осталих Германа. У ствари, аријански спор је коначно решен тек у 7. веку преласком варвара у никејство.
Јерес у служби политичара
Али хришћански мученици који су пострадали за време цара Зенона Исавријанца у Царству Вандала, које су они створили на освојеним земљама Северне Африке – на територији савременог Туниса, Северног Алжира, северозападног дела Либије и острва Корзике и Сардиније – постала жртва не толико верске колико политичке кризе.
Под Зеноном је Западно римско царство укинуто и Византија је остала једини наследник Рима. Али Рим је био веома ослабљен: 429. године вандали из Шпаније су упали у његове афричке провинције и 439. године заузели Картагину, а 455. године заузели и опљачкали сам Вечни град.
Али на освојеним територијама, посебно у Африци, освајачи, којих није било толико, и нису имали одакле да очекују прилив нових саплеменика, веома су се плашили асимилације са локалним становништвом. А римска Африка, друга најразвијенија област царства после Италије, до тада је била скоро потпуно хришћанска, и то углавном православна, што је Вандалима знатно отежавало њен развој.
Због тога су изабрали тактику „завади па владај“ на коју су сви победили, сукобљавајући Аријанце и Никејце једни против других. Али православно локално становништво, које је Вандале испрва сматрало избавитељима од угњетавања Римљана, брзо је изгубило интересовање за њих због верског прогона.
„Брат ће издати брата на смрт“
Када је цар Зенон 480-481. захтевао од вандалског краља Хунерика да попуни упражњена епископска места у Картагини, он је као одговор тражио једнака права за аријанску цркву у Цариграду и другим источним провинцијама. А ако Византија не пристане на ове услове, Гунерик је запретио да ће све православне епископе Вандалског царства депортовати „на Мауре“.
Односи између Вандала и Византије су ескалирали, а у Северној Африци су почели жестоки прогони православних хришћана. Едикт који је објавио Хунерик захтевао је прелазак свих хришћана у аријанство најкасније до 1. јуна 482. године. Они који нису хтели да послушају спаљени су на ломачи или на други начин погубљени. Византијски историчар Прокопије Кесаријски и свети Исидор Севиљски називају Гунерика најокрутнијим и најнеправеднијим прогонитељем хришћана у Африци.
Превела редакција Чудо
Фома.ру
