Ево занимљивог питања, које данас представља само једну помало интригантну и свакако, поучну причу, али је у раној фази Хладног рата то било прворазредно политичко питање – да ли је Алберт Ајнштајн комуниста?
Сумња је свакако постојала. Годину дана пре него што ће Ајнштајн напустити Немачку и запутити се у Америку, 1932. Женска патриотска организација шаље писмо на чак 16 страна Стејт департменту у коме излаже разлоге против дозволе да Ајнштајн уђе у САД. “Чак ни Стаљин лично није био повезан са тако много анархо-комунистичких група”, наводе чланице ове организације.
Испоставиће се да су сличне бојазни делиле и тајне америчке службе. Године 1983. професор са Универзитета у Мајамију на Флориди, Ричард Шварц, открива да је под чувеним Џ. Едгаром Хувером Федерални истражни биро (ФБИ) водио опсежну истрагу о Ајнштајну. Шварц објављује досије са 1427 страница о праћењу Ајнштајна. Судећи по тим документима, Ајнштајна је ФБИ пратио и шпијунирао већ од 1933. па све до његове смрти 1955. године.
Агенти су прислушкивали његове телефонске разговоре, пратили га и претраживали његове отпатке. Чак су у једној прилици претресли кућу Ајнштајнове секретарице. У једном од досијеа које ће саставити тих година, остало је и Хуверово наређење у коме се захтева да Биро “достави извештај о било којој сумњивој, инкриминишућој информацији која је садржана у било ком фајлу који Биро има о овој особи”.
Међутим, на другој страни света ствари заправо нису биле ништа боље – Ајнштајн је у првим деценијама XX века најнепожељнији научник у земљи Совјета. Лично је Стаљин написао да теорија која се назива релативистичком представља апсурдни производ буржоаске мисли.
Ајнштајнова теорија релативности, и специјална и општа, од самог почетка је посматрана као махистичка, по филозофу науке, Ернетсу Маху, што је у традицији Лењинове иначе сумњиве критике неких Махових поставки значило њену смртну пресуду. “Данас се зна да је Стаљин лично, преко професионалних филозофа и научника који су се повиновали његовим захтевима и догмама, био иницијатор побијања Ајнштајнове теорије релативитета”, каже на ову тему, 1969. године, Милован Ђилас у књизи „Несавршено друштво“.
Међутим, временом ће се став према Ајнштајну мењати. До тога долази природно, силом спољних прилика и очигледних доказа да Ајнштајнова теорија није нетачна, ма како била успут и “махистичка”.
Промена односа према Ајнштајну може се буквално пратити кроз различита издања практично истих књига. Велика совјетска енциклопедија, као један од најбољих показатеља стања духова у 1933. години, каже “филозофска позиција Ајнштајна не одликује се доследношћу. Материјалистички и дијалектички погледи преплићу се са махистичким поставкама које превлађују у скоро свим филозофским иступањима А. Ајнштајна”.
Но, мада претходно самог Ајнштајна критикује за недоследност, двадесет година касније, 1957. године, исти извор о њему каже: “Филозофски погледи Ајнштајна садрже свој дубоки прогресивни научни значај независно од ових или оних изјава такве врсте.”
У међувремену јавља се и идеја да би прича о томе како је Ајнштајн социјалиста, ако не и нешто више од тога, представљала победу какву су Москва и њен мрачни господар могли само пожелети у првим годинама хладног рата.
Године 1952, упркос свему што је написао о њему и његовим теоријама, упркос физичарима релативистима који су из дијалектичких разлога доспели у гулаге, Јосиф Стаљин лично позива Ајнштајна да се дође и почне да живи у совјетској Русији. Ајнштајн одбија његов позив и наставља да проводи своје последње мирне дане на Принстону, док Хуверови агенти узалудно копају по његовом смећу.
С.Б.
naukakrozprice.rs
