Камен најлепши у својој мудрости, у зору кад мирисе векова испушта пред зрацима помаљајућег сунца.
Камен који ће нас у свој пустош одвести и претворити у њ. Шта ће, остати за нама? Ни мапа угарком исписана. Наше сузе, топле ко летња киша.
Наше срце што живи као пролећна трава. Руке које су орале земљу и рика говеда до дубоко у небо. Спојени телом каменитом пустињом и небом. Отисци ноктију који су гребли голи петрос, фосилни траг заједно с морунама.
Између телесности и ваздуха, у коме је остала тескоба, није више било живих. Вода и камен су нас винули, тако мале, у дубоко небо. Лакши од поезије.
Док век касније пребирамо по летопису, окрутно тражећи апокалипсу, ја, Анисија Цреповић натчитавам Реч. Болно. Радосно.
Нек слуша, ко није читао. Нека плаче, ко још суза има: „Овде је била узвишена планина Баба, на њеном врху град Петрус. Овде су живели, сви су овде живели; људи, животиње и дивље и домаће, инсекти, риба и сиви орао истовремено у свом пливаћујем походу, све док, пчелице нису упртиле у бошчи, на просјачки штап свој соптвени прах којим су биле обувене, и одлетеле у пошаст. Овде је мирисало шумско цвеће, ливадско цвеће, овде је цветала висибаба! Животом траве у пролеће живело се. Звонара са манастира била је последње што се чуло.
Одраз свих наших снова о Човеку, о видарици наших рана, крипти, ослепљења.
С Помазаниковим лелујао је беспрестаном кошавом која нас опасује. Не ишту суражицу, они који су одавно, сити, не ишту сириње од младе пролећне траве, не ишту…. него само игра! Игра природе. Игра оног што је требао бити човек.
Водена крипта све је у шкољку сместила; читаву једну планину, читаво једно село и гробље с горућим воштаницама, стало је ту“.
А вода и даље тече…..
