Божић је један од најрадоснијих празника за сваку породицу. На тај дан сви седе код куће, проводе време са породицом у топлом и безбрижном дому пуном среће и радости.

Нажалост, тако није било и код овог малог дечака. Дечак који се звао Аксентије није могао као и сва остала деца да се радује Божићу и добија поклоне, већ је време проводио у болници заробљен за болнички кревет. Слабо је могао да се креће и то само уз нечију помоћ. Био је то дечак коме сте и поред свих мука које је имао могли да видите осмех на лицу. То је био осмех који даје до знања да он не губи наду.

Није имао пријатеље. Заправо најбољи пријатељ му је био сталак за инфузију, али и уједно нада за боље сутра. На малом прозору своје болничке собе могао је да види како остала деца у Божићној радости весело иду својим кућама, враћају се из школе, причају о укусним колачима које су њихове баке направиле и поклонима које очекују од својих најближих. Аксентијеви родитељи нису били нешто наручито богати, новац је углавном ишао на његове терапије и лекове.

– Када бих само могао да изађем напоље. Да проведем мало времена код куће са својом породицом – мислио је често Аксентије.

Молио се сваког дана у нади да ће му Бог поклонити неко чудо.

– Места! Припремите собу број шест – зачуло се одједном из ходника болнице – Аксентију опада пулс, откуцаји срца су све слабији!

– Молим Те Боже, само да могу на пет минута бити са својом породицом. Само желим да видим своју малу сестру. Нисам је видео откад не излазим одавде – молио се дечак нежно обрисавши сузу са свог образа неколико секунди пре него што је затворио очи.

Малом дечаку као да је било суђено да своје детињство проведе у најгорим мукама иако никада никоме ништа лоше није пожелео. Након неколико сати борбе да му се стабилизује пулс и срце крене правилно да куца, дечак је био добро. Убрзо су дошли и његови родитељи. Нажалост, ни доктори нису знали још колико дуго ће Аксентије живети па су дозволили родитељима да га одведу кући и Божићно вече проведу са њим.

Родитељи полако уђоше у његову болничку собу и видеше како њихов мали борац спава. Отац га нежно узе у наручје и кренуше кући. Испред куће их је сачекао пас који је весело лајао ка дечаку, радостан што га види.

Дечак се трже из сна са неповерењем у оно што види:

– Тата, тата да ли је готово? Могу ли да ходам?

Отац га ћутајући унесе у кућу и спусти на тросед.

– Тата? Мама? Зашто ћутите? Одговорите ми?

У том тренутку до Аксентија дотрча његова мала сестра:

– Бато, како си? Хоћеш ли да се играмо?

Дечак не знајући шта да мисли бризну у плач:

– Није прошао ни један дан а да не мислим на вас, а сада сам ту, са вама…

Родитељи су све време скривали сузе да би можда последњи дечаков дан учинили што радоснијим не говорећи му то. Аксентије полако устаде и стаде на ноге без ичије помоћи закорачивши ка својим родитељима:

– Мама, тата, успео сам!

Пресрећни родитељи нису могли да верују да је њихов мали дечак поново стао на ноге.

– Успео си, мали наш дечаче, поносни смо на тебе!

То вече било им је најлепше вече у животу и најлепше проведен Божић, а мали Аксентије се након неколико месеци вратио у школу и стекао много нових пријатеља.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име