Стигма је реч грчког порекла и првобитно се односила на жиг који је утискиван на кожу одређених особа, како би остали чланови друштва били упозорени када су у њиховом присуству. Жигосани је опасан по друштво или морално загађен (наравно, само према мишљењу већине – често не и заиста). Можемо да замислимо колико је сам чин утискивања ужареним металом болан, али такође претпостављамо да је мање болан од накнадних последица које стигматизација са собом носи.
Пример стигматизације у књижевности
У класичном роману из 1850. Натанијела Хоторна, „Скерлетно слово“, феномен друштвене стигматизације је детаљно и верно представљен. Радња говори о жени која је осуђена да увек на себи носи комад одеће са великим скерлетним словом „А“. Она тим чином бива јавно понижена и одбачена. Поводом тога она доживљава безнадежно осећање срамоте, очајања и усамљености. То слово као да привлачи презрење и бес других.
Скерлетно слово „А“ стоји за „adultery“, што значи прељуба.
Тешко је замислити да у нашем савременом друштву неко буде на тај начин одбачен и презрен када почини прељубу. Да ли то значи да смо се као друштво уздигли изнад феномена стигматизације или смо само одредили другачије „грехе“ поводом којих ћемо једни друге да „жигошемо“?
Структура стигме: стереотипи, предрасуде и дискриминација
Особе са неким од менталних поремећаја су често стигматизоване у савременом друштву. Стигма и ментални поремећаји представљају комплексне феномене, који имају разне тачке међусобног пресецања.
За почетак, стигма се састоји од три социјално-когнитивне структуре: стереотипа, предрасуда и дискриминације. Стереотипи представљају јавне ставове (оно што се мисли о одређеном делу популације). Предрасуде су емоционалне реакције које резултирају од слагања са јавним ставовима (оно што се осећа ако се верује у стереотипе). Дискриминација је понашање које резултира из стереотипа и предрасуда.
Типови стигме
Постоје различити типови стигме.
Најочигледнија јесте јавна стигма. Односи се на подржавање јавности према предрасудама и дискриминацији мањинске групе.
Друга је само-стигма (self-stigma), када особа која је члан мањинске групе усвоји јавне стереотипе/предрасуде и примени их на свој живот.
Трећи тип стигме је избегавање етикете. Особа са менталним поремећајем може да избегава да се укључи у активности које би откриле њену дијагнозу.
Четврти тип је структурална стигма – јавне и приватне политике које ненамерно умањују могућности мањинским групама.
Уобичајени стереотипи о менталним поремећајима
Истраживањима су се идентификовали уобичајени стереотипи о менталним поремећајима.
Као прво, особе са неким од менталних поремећаја се често (погрешно) сматрају опасним и непредвидивим.
Други чест стереотип је да су особе са менталним поремећајем некомпетентне да се саме брину о себи.
Треће, јавни ставови укључују мишљење да су ментални поремећаји непроменљиви, чиме се подстиче категоризовање особа са менталним поремећајем као „другачијима“ – што може да оправда (неоправдано) другачије опхођење према њима.
Примена структуре стигме у реалним ситуацијама
Неки од примера пресецања ових категорија су следећи:
Стигма јавности: „Људи са менталним поремећајем су опасни“ (стереотип). Станодавац се плаши особе јер она има ментални поремећај (предрасуда). Станодавац неће да изда стан тој особи (дискриминација).
Само-стигма: „Људи са менталним поремећајем су некомпетентни“ (стереотип). „Ја сам особа са менталним поремећајем и то значи да сам некомпетентан. Ко би желео да изађе са мном на састанак?“ (предрасуда). „Размишљам чему уопште труд и престајем да трагам за потенцијалним партнером“ (дискриминација).
Избегавање етикете: „Људи са менталним поремећајем су луди“ (стереотип). „Ја имам ментални поремећај и стидим се да ме не виде као лудог“ (предрасуда). Избегавам да кажем свом шефу да ми треба одсуство с посла како бих отишао на терапију јер се плашим да ћу да изгубим посао (дискриминација).
Борба против стигматизације
Сувишно је рећи да су ментални поремећаји неповољна стања.
Често већ сами за себе представљају велики проблем појединцу и породици појединца. Када се на то дода и стигма, долази до додатног отежавања ситуације. Вероватно је немогуће да се склоност кад стигматизацији у потпуности одстрани из било ког друштва. То, међутим, не значи да треба да се помиримо с тим. Неопходно је да се боримо против стигме, како на друштвеном тако и на појединачном нивоу.
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
