Један од најлепших љубавних романа по мом мишљењу је „Птице умиру певајући“. Колин Мекалоу је ту написала да никога не смемо волети превише, да су богови љубоморни и узму га младог. Боже опрости што ово наводим. Требало би некако да поичнем ово моје опроштајно слово, али не знам како. Остала сам нема у оштроме болу. Само осећам да морам да се опростим од Софије онако како би она највише волела, а то је писањем.

Прошао је двоцифрен број година од како ми се први пут јавила. Само је написала: „Здраво, Ана!“ Некако је знала мој први надимак, који ми је наденут као беби. Касније је једној куци дала то име. Ја сам знала ко је она, осетила сам се почаствовано што ми се обратила, али нисам знала због чега. А онда ми је написала како је три и по године слушала о Изиди. То је био мој псеудоним. Цитирала је неке моје годинама старе изјаве, за које сам ја мислила да су прошле незапажено…Тако је Софија родила једно величанствено дружење. Касније смо се упознале у Београду у Балканској улици. Ја сам јој рекла да смо нас две светске жене и приличи нам да се састајемо у престоници.
Не желим, а и не би било у реду да препричавам наше дуге разговоре. Зато што их ни она ником није преносила. Све моје тајне је однела са собом. Само ћу рећи да је била јединствена, креативна и увек оригинална. Била је ретко интилигентна, инветивна, елоквентна и по мом искусатву током вишегодишње комуникације са њом ретко добар човек. Имала је љубичасто срце преко целих груди.

Софија је била истински хришћанин. Мало је људи за које ја могу употребити ту синтагму. Била је непоправљиви филантроп. Волела је људе, иконе Божије, баш онакве какве јесу. У њеном случају то није фраза. Позвала ме у свој свет са свим мојим недостацима, погрешним одлукама и грешним корацима. Никада ме није ни попреко погледала. Увек је налазила речи оправдања за мене. Као и за све наше заједничке пријатеље и познанике.

Знала је она и да буде строг учитељ правила игре овоземаљског битисања. Експлицитно је тражила од мене да се не враћам у прошлост, да уживам у благодатима, које ми је Господ дао. И тражила је да пишем. Надам се да ћу јој ту жељу испунити, макар постхумно.

Моја Софија више није са нама. Отишла је тамо где је увек хрлила и припадала. Отишла је Христу у наручје. Сигурна сам да је дочекао раширених руку.

Мени је остала једна ручно рађена бројаница са крстом из Хиландара. Да сведочи о једном дивном, великом, истинском и искреном пријатељству.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име