Празници се неретко претворе у потрошачку еуфорију. Она је често лицемерна и безлична. Лагала бих ако бих тврдила да се то мени никада не дешава. Волим и да даривам и да добијам поклоне. Нарочито ако се види да су с пажњом бирани баш за Изиду. Али мене празници често инспиришу на писање.
Подстакнута Осмим мартом решила сам да у фокус ове колумне ставим жену. Боже опрости не мислим да га је грех помињати. Лично ме овај празник подсећа на жртве сифражеткиња. Овај назив су добиле од латинске синтагме ius sufragi -право гласа. Не треба и не смемо да заборавимо колико су оне крви, суза и зноја пролиле да бисмо ми данас имале обично бирачко право.
Да се разумемо овај текст не пишем као правник. И не пишем га као она, чијем су псеудониму прогонитељи хришћана наденули епитет верског фанатика. Чак ни као она девојчица, којој је младост обећавала да ће променити свет, а професионални политичари за време лудих студентских дана наденули име Анђелија, тврдећи да је Ангелина сувише нежно за мене. Ја га пишем као једна проста и обична жена из народа. Зато што сам свесна вредности улога и значаја постигнућа.
Најпре ћу као локал патриота да поменем чињеницу да је једна Ерцовка као млад правник ставила каријеру на коцку и главу у торбу зарад својих демократских идеала. А знате ли шта су наши земљаци учинили? Прозвали су је српском Никол Кидман. У то време сам била у пубертету менталног сазревања. И повраћала због новинарства. Зато што су у новинама њеним саборцима мушкарцима фотографисали само главу. Њој су сликали целу фигуру с посебним освртом на ноге.
Затим бих рекла да су моје професорке старе гарде називали мушкобањастима. Ја сам тврдила да су оне хајдук жене. Оне су се пробијале у науци када је то женама било тешко у целом свету, па и на брдовитом Балкану. Страшно су ме иритирали људи, који су ме кад су чули код кога полажем један тежак испит питали је ли то жена од чувеног архитекте. А она је пре свега права дама. Она је неизрециво храбра зато што се у веома тешкој ситуацији прихватила функције декана.
Не бих наводила остале примере. Требало би ми хартије одавде до Котора, а вама годишњи одмор да све прочитате.
Да се разумемо у старту. Никада нисам тврдила да су успешне жене жртве друштва. Али јесам да су неправедно запостављене и стигматизоване. Нарочито оне, којима Господ није дао женика и потомство. Господ је имао разлог за то. Хоћу да вам поручим да студирање подразумева да се човек најлепших година живота одрекне и проведе над књигом. Родитељи тих само што се хлеба нису одрицали. Очеви су им носили дроб у рукама. Мој је конкретно пар пута оперисао брух школујући сестре и мене. Будите људи и признајте колико сте пута у штампи видели слику жене у белом мантилу, која гледа у микроскоп. А колико пута слику полуобнажене старлете. И признајте које би занимање радије пожелели свом женском чеду.
Не бих ја била Изида кад од вашег времена не бих украла још који пасус.
По мом мишљењу највећа, најважнија и најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац. Већ једна Жена. Она је родила Бога. Она је вратила достојанство женама, које је Ева пољуљала. Она је гледала патње свог Јединца на Голготи. И зато Она разуме сваку мајчину сузу и молитву. Оријана Фалачи је још у прошлом веку писала о томе да Исус није само Син Светог Духа већ и Жене, која га је родила.
Пре него што и помислите да се данашње жене угледају на Богородицу само по томе што су родиле бар једно дете сетите се да постоје жене, које су гранично фертилно способне и могу да остану трудне само једеном у животу. И да Бог има разлог за такву биологију.
Завршавам ову подужу колумну скидајући капу и дижући чашу за све оне споља храбре ратнице, а изнутра нежне и рањиве жене.
Овај текст посвећујем успомени на једну дивну жену Софију Ињац.
