Посебно место у историји као снажна жена у сваком смислу (и карактерно и као она која поседује витешки опрему) има Јелена Лазаревић, рођена Крушевљанка, једна од ћерки кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. Епски наратив јој даје улогу љубе Милоша Обилића, тј. косовске удовице но у реалном животу она је имала два сасвим другачија супруга.
Била је једна од најобразованијих жена средњег века, те су је звали и Учена. Управљала је Зетом, подизала манастире, учествовала у ратним саветовањима и имала неколико дипломатских мисија. Њен духовник је био Никон Јерусалимац а поседовала је велику библиотеку у којој је, између осталих књига, била и Диоптра (Зрцало) Филипа Пустињака. Била је укључена у организацију набавке и преписивања књига.
Јелена је рођена између 1366. и 1371. године као трећа ћерка Лазара и Милице. Била је борбена, одлучна и није одустајала у својим намерама и напорима.
Њен први муж је био Ђурађ Страцимировић Балшић, господар Зете, коме је на двору у Улцињу родила сина Балшу III. Други двор Балшића је био у Бару. У хроникама је Јелена била описана као жена „висока стаса, танка струка, мљечнобелог дугуљастог образа, златне косе, са дијадемом поврх чела и са многобројним брилијантима и сафирима“. После смрти првог мужа помагала је сину у дипломатским пословима и у управљању земљом. Он је ратовао са Млечанима пет година а мајка му је помагала желећ да поврати области које су биле под млетачком влашћу. Жар њене борбе за те области је био велики јер је хтела да сачува Зету од даље експанзије са запада али и од Турака. При крају рата је отишла у Венецију, код дужда Михаила Стеноа, када је дошло до њеогвог инсистирања да се закључи мир. Јелена је тада одлучно примила на себе кривицу за рат.
Госпођа Лена, како су је звали, преживела је и Први и Други скадарски рат које је њен син водио са Венецијом. По губитку Улциња, Бара и Будве била принуђена да се са њим повуче у тврђаву Дриваст и у дворове око Скадарског језера. Њеном борбеном духу није сметала практично герилска борба и често мењање положаја, као ни млетачка уцена њене главе на две хиљаде златних дуката. Жар њене борбе је био пламтећи. Јахала је, због хаљине, седећи у седлу са обе ноге на једној страни и смишљала тактике одбране. Није јој било страно ни учествовање у куповини оружја.
Други брак је склопила са хумским војводом Сандаљем Хранићем Косачом, господарем Херцеговине, централне Далмације и околних области. Са њим је, још док јој је први муж био жив, била договорила у дипломатској мисији да је не напада. Са њим није имала деце а након његове смрти се повукла у манастир (није се замонашила) Свете Богородице на скадарском острвцету Бешка (Бешка горица), који је доградила (била је други ктитор) после смрти сина. И даље је много путовала, нарочито у Котор и Дубровник.
Умрла је у свом манастиру. Занимљиво је и да је подигла православни храм под градом Кључем код Гацка, у чијој околини је био стећак Радоње Ратковића са мотивом витешког двобоја.
Када се све узме у обзир, не чуди да је ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице наследила ратнички, самосвесни, мудри витешки дух и од оца и од мајке те је практично учествовала у ратним догађајима и поседовала делове витешке опреме и друга витешка знамења.
У том погледу је можемо упоредити са Јованком Орлеанком која у слично историјско време учествује у више битака против енглеских освајача током Стогодишњег рата.
Витешка знамења су могла добити само храбри, одлични у борби, лојални, часни, милосрдни и они који су се обавезали да шттите слабије, веру и домовину. Витез је поседовао коња, мач, дугачко копље, штит, буздован, бојну секиру и друго ударно оружје, као и оклоп, појас и плашт који се носио преко оклопа.
Витешку опрему су поседовали мушкарци који су били примани у витешке редове. Као што видимо на примеру Душановог законика, у српским земљама могућност женског поседовања одређених делова опреме била је призната још у средином 14. века.
У Европи се женско витештво јавља у 15. веку. Познат је Ред хермелина у Бретањи у који су тада примане жене које нису вероватно носиле мачеве али јесу плаштеве украшене симболима хермелина и њиховим белим крзном. Жене из овог реда су биле покровитељке уметности и културе, што се може у ширем смислу узети као витешки завет за женски род. Сетимо се само примера Јелене Анжујске, мати Ангелине и кнегиње Милце које су ту мисију обављале код нас.
Стога је логичан закључак историчара Марка Алексића: „Српска витешка и ратничка традиција има најбогатији мотив женског ратништва који уопште можемо да сретнемо“.
У свом тестаменту, сачуваном у дубровачком архиву који је Јелена саставила 25. новембра 1442. године на острву Бешка горица („у Горчанех“).
У њему је нотирано да, поред осталих предмета које поседује, као најважнији оставља две свите и огртач (кунту). Свите поклања мушком наследнику Стефану Вућићу Косачи а плашт госпођи Јелени војводиној . То су делови мушке витешке ношње и припадали су њој! Свите су највероватније били опточене бисерима и проткани златним нитима, најчешће црвене или златне боје. Плашт-огртач је украшан златом и бисерима, такође. Сви ти одевни предмети су били био формално одевни предмет а у церемонијалном смислу вероватно витешка свита. У Душановом законику се за ту врсту одеће коју властелин добија користи израз „велика свита“ а код Јелене видимо да то никако није обичан одевни предмет јер се налази на првом месту у тестаменту.
Била је у питању изузетно вредна и свечана церемонијална мушка одећа коју је она на неки начин добила или наследила која је имала исти назив и функцију као и свечана церемонијална витешка одећа коју је властелин добијао од владара уз ратничке а то значи пре свега витешке атрибуте (коњ, оружје, појас…). Не постоји податак да су постојале две врсте свечаних свита.
У тестаменту се спомиње, поред других драгоцености, и мушки прстен са „окцем змајевим“, што поново указује да је поседовала делове праве витешке опреме. Занимљиво је и да се у тестаменту не потписује презименом ни једног мужа, већ као „ћерка славног кнеза Лазара“.
Можемо да замислимо како је за живота преко затворене дуге тунике са малим прорезом са мотивима паламета (мотив који подсећа на стилизован палмин лист или пламен), закопчаном ситном дугмади испробавала огртач на литицама изнад вода, што морских, што језерских. Можемо да замислимо и њену пуштену косу и откривени врат (у другој половини 14. века већ постоји такав начин „приказивања“ жена јавности). Узела би плашт, закачила га око врата, под грлом, фибулом (копчом) и он би био продужетак, доказ и симбол њене храбрости и пожртвованости. Украсна копча је вероватно бла пафтама са мотивом двоглавог орла, крста или стилизованог биљног орнамента.
Женска снага је незаустављива, вијори се изнутра, телесно и духовно, носи са собом и дом и планине, и спаја своје вијорење са сланим и слатким водама и оштрим и благим врховима. Знамења „траже“ знамените. Симболи „налазе“ оне који у себи већ имају енергију која са њима кореспондира.
Јелена Лазаревић је витештво испољавала и кроз знање, молитву, поетичност, посвећеност, писменост и епистоларност. Сачувани делови њене преписке са духовником Никоном Јерусалимцем сведочи о њеном великом књижевном дару и духовним уздизањима. Стога са пијететом узимамо у обзир и њену важност витешкиње и у женској књижевној активности.
КРАЈ
