Прошла је бура, стишале се страсти,
и љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају —
У њима нема ни силе ни власти.
Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај први;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
Kô да ми збори: нема лета више!
За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорисмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало…
Прошло је лето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ниједног славуја;
Ту хладан ветар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада.
