Онда је нестала а осјећај топлоте на тјемену и тихе радости у срцу и данас тако живо памтим. Изгубио сам појам о времену у данима и годинама који су се низали. Држао сам једнако чврсто мајчино дугме у длану и замишљао како ћемо се срести на том бољем мјесту. Тада нисам могао наслутити на каквом се мјесту налазе њих двоје. Нисам знао да ни да им се стриц придружио.
Низали су се мјесеци један за другим и тек једну ноћ, пробудили су нас гласни повици и нека бука ван собе у којој сам био са десетак мање дјеце. Врата су се отворила и чуо сам више војника како су узрујано разговарали
– Све их побиј, нико не смије остати жив! Све и један траг ових скотова избришите! Они никада нису постојали!
Затим сам зачуо пуцњеве из пиштоља којим су војници убијали дјецу на спавању. Међу њима је била беба коју смо чували и која је била тако тиха и нечујна. Прије неки дан је проходала.
Стезао сам мајчино дугме и не знам како и на који начин сам се нашао у дугачком ходнику којим су мршава тијела бјежала, падала, устајала и прескакала преко оних који су остајали на земљи. За нама су се чули пуцњи и псовке неколико десетина војника.Разгоропађени пси вучјаци кезили су бијеле чељусти и кидали комаде са окопњелих тијела затвореника које су хватали у бијегу. Нека сила ме је гурала у леђа и ја сам се нашао на слободи иза покидане жице којом смо били окружени неколико година.Трчао сам заливен сузама у једном тренутку угледавши призор пред собом, мајку у бијелој кошуљи са кога је недостајало бијело дугме које сам чврсто стезао у руци. На њеном лицу је лебдио лаган осмјех а очи су биле озарене срећом какву никада нигдје нисам видио. Прозирна свјетлост је обавијала њену силуету и опет сам осјетио њен лаган додир на мом тјемену и нестала је . Затвореници који су преживјели ту ноћ и ја са њима, остали смо скривени у шуми ван логора. Пронашли су нас из Црвеног крста и први пут након три дуге године, добили смо прави оброк и топлу ћебад, одјећу и обућу. Многи су плакали.
Неки нису преживјели ту радост, неки су умрли надувених стомака преједајући се и трпајући објема рукама храну у уста. Ријетки су имали ту срећу да су се опет спојили у породице. Ја нисам имао никога. Нико ме није чекао ван зидина и уписан сам као ратно сироче. Од све фамилије и породице имао сам само бијело дугме од кога се никада нисам одвајао.
Након тога све је много свијетлије и љепше. Завршио сам школу у дому за сирочад и напустио кад сам напунио осамнаест година. Недуго након тога,оженио сам твоју мајку и стекао наново породицу и осјетио љубав која ми је тако дуго била ускраћена. Дугме кошуље твоје бака Јелене је у дну џепа мог зимског капута и остављам ти га као завештање на сјећање твог дједа Константина и бака Јелене,као и свих жртава Јасеновца, Јадовна, Старе Градишке која су стратиште ужасних страдања и срама једне људске епохе и цивилизације. Колико хиљада бетоном заливених тијела никада неће бити пронађена. Колико кремираних тијела се неће моћи доказати. Тачан број жртава се никада неће моћи установити. Око неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома заувијек леже као нијеми вапај и обавеза да се никада, никада не забораве и да никада не смијемо бити немарни према крваво и скупо стеченој слободи. Јер шта смо урадили ако их заборавимо? Учинило смо већи злочин над њима него непријатељ у униформи који нас је снажно мрзио.
Запамти кћери и имај на уму ријечи које је Свети Симеон Мироточиви оставио у аманет о гробовима предака
– Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ
Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.
А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.-
Узми ово бакино дугме и нека ти буде живи споменик на све страдале скупа са њом за четири године рата. Упали свијећу воштаницу за душе мучене да би се и они пред престолом Живога Бога молили за тебе и твоју породицу. Слобода је крвљу натопљена и крвљу се мора бранити ако опет буде нападнута. Кћери моја…
И тако..
Сваког 11.августа Нада сједи на ушћу Саве у Дунав са упаљеном дебелом воштаницом у руци. Ријека Сава, једино мјесто гдје у мислима цјелива гробнице њених најмилијих. Дједа Константина, бака Јелене ,стрица Димитрија и свих мученика које је из Јасеновца прогутала мутна, валовита и крвава Сава. Могло се са леша на леш прећи ријека, толико их је било побацаних. Као живи мост на Сави и вјечни споменик невино страдалих Срба, Рома и Јевреја.
И док у свој загрљај Дунав прима Саву и скупа хрле ка Црном мору, на Надином длану се бјеласа једно мало бијело дугме; једина „имовина“ коју је понијела из дома Митровића и то педесет година послије оног страшног августа у Другом свјетском рату. У истом вијеку опет исти догађаји. Опет „црне кошуље“ као онда, и повици војника са псима уз војничке чизме. Бијело дугме бака Јеленине сељачке кошуље су опет стегнули нечији длани. Као некад очеве, Надине руке су стезале ту малу реликвију која јој је помогла да искочи кроз прозор ,када су се на вратима њеног дома у Славонији појавили војници сијући смрт и нови крвави пир. Срце јој је лупало снажно као онда очево када се,онако мали, привио уз мајку. И док је преко стаза и богаза јурила ка Мајци Србији, у згрченој руци је чврсто стезала бијело дугме које јој је дало снаге да издржи све тадашње и будуће тешкоће
Вјечна памјат нашим мученицима
КРАЈ
