Кретали смо се у дугој колони и стигли до каменог улаза на коме је писало
- Радна служба усташке одбране Сабирни логор бр. III
Увео нас је у огромну халу, празну и веома хладну. Из бетонског пода је избијала ледена студен и на стопалима сам осјећао зиму. На ногама сам имао сандале са танким ђоном. Тада је наредио да направимо дуг ланац од свих нас и да станемо једни поред других. Рекао је да се налазимо у радном логору Циглана и да ће одвајати жене и дјецу које он буде желио.
Инстиктивно смо се скупили једни поред других, као да смо жељели да се заштитимо. Показивао је прстом на коме се бјеласао дебели прстен указујући кога одваја у страну, а које жене оставља са дјецом. Мале бебе је остављао уз мајке а породиље је одвајао на неку трећу групу коју је формирао са очитим забављањем на лицу. У пространој хали је владао потпуни мук. Нека мртвачка тишина је притискала моје дјечије срце коју је сваки секунд реметио равномјеран ход и звук пета кожних ,војних чизама, те се стицао утисак да је војник посјетио музеј воштаних фигура. Чак су се и бебе ућутале.Чинило се да смо сви задржали дах очекујући кога ће издвојити у страну. У једном тренутку се окренуо према нама двома и ја сам се чврсто прибио уз мајку. Сјећам се њене руке на мом тјемену а онда је он проговорио – Ти! – и показао прстом на мајку
– Изађи из реда.-
Мајка испрва није реаговала и ћутала је привлачећи ме уз свој бок . Осјећао сам како ми срце снажно удара, помисливши у једном тренутку да ће се распрснути у грудном кошу. Притајена даха напрегнуто сам посматрао охоло лице тог ужасног војника.
– Шта чекаш жентурачо, теби се обраћам. Излази из реда – гласно је повикао уносећи се мајци у лице.
Тада сам подигао поглед и угледао њено, самртнички блиједо лице са неким пркосним сјајем у очима. Чврсте ме је стезала, несвјесно ми забадајући прсте у ребра. Нисам осјећао бол. Заправо, имао сам жељу да тако стопљених тијела останемо заувијек а ова страшна стварност нестане неким чудом. Неочекивано је подигао руку и јако ошамарио мајку. Крв је облила њене усне али се није помјерила. И даље ме је чврсто стискала попут узнемирене шумске срне која покушава да својим тијелом одбрани лане. Тада је ухватио за косу и гурнуо у страну и муклим гласом проговорио
– А ти ли си једна од оних које неће да буду послушне! Звјерски је посматрао ударајући је рукама по глави и тијелу.
– Не даш ово своје копиле – и хитро се окренуо према мени ухвативши ме за врат као зеца, одигавши од пода ,док сам ногама млатио по ваздуху зовући мајку у помоћ. Тада ме је испустио на леден и тврд бетон. Мајка је,сјећам се,са таквом хитрином чучнула поред мене, стискајући ме уз чврсто себе. Као у сну видио сам како је меснате мушке шаке одвлаче од мене ,док сам грчевито стезао њену бијелу кошуљу не пуштајући мајку. Простор око мене су испунили снажни ударци који су пљуштали по мајци која се покушавала задржати поред мене. У једном тренутку је рукама раздерао њену дугу бијелу кошуљу, и на тренутак су њене груди бљеснуле пред мојим очима, а дугмад као у неком успореном филму падала по поду ,расута попут роја бијелих лептира. Дугмад су поскакивала по бетону урезујући неку језу у моје срце док сам плакао и стискао једно дугме које ми је остало у руци. Мајку је вукао по поду и моје сузе су се наједном осушиле и пресушиле. Чуо сам њен врисак и како ми се кроз болан јаук обраћа
– Бошко сине вратићу се по тебе! –
Након тога су неки војници којих је одједном била пуна просторија, увукли моју мајку у неку другу собу и чуо сам неку грају па врисак, па опет грају и поново вриске моје мајке који су ме понекад будили из ријетког сна. Никада више је нисам видио, нити сам више икада заплакао. Као да сам грубо напустио дјечачко тијело, а уступио мјесто неком одраслом странцу који је ускочио у моје мало, њежно биће. Схватио сам да сам остао потпуно сам и да једино имам дугме које сам чврсто стегнуо у малу шаку и сакрио у дно срца које је заувијек остало рањено и несрећно.
Труднице су одвели камионима уз повике и псовке.
Одвојили су ме у собу са осталом малом дјецом која су исто тако насилно отргнута из мајчиног загрљаја. Прије него што смо као дјеца спознали љепоту живота, сазнали смо за прерану и тешку смрт док не настане потпуни мрак. Ништа нисмо разумјевали.Нисмо знали шта смо погријешили и зашто смо извргнути подсмјеху, ударцима, људској наказности и патњи.Натјерани смо да се окупамо леденом водом и поскидамо сву гардеробу са себе. Дали су нам неке широке кошуље и тај дан сам остао без својих сандала. Изули су нас и остали смо стајати тако боси, на леденом и хладном бетону. Никада више нисмо имали обућу. Мали дјечак који је у возу тражио да једе, цвокотао је од зиме и неутјешно плакао, да сам помислио да ће једног тренутка пресвиснути. Тај његов плач ми се дубоко урезао у душу. Не сјећам се више ни свих тортута које сам прошао. Сваки дан је изгледао налик један другом. Није било сахрана, само јаука, псовки галаме, бола и на послијетку мук. Тијела се нису сахрањивала већ су се скупљала на гомилу а затим су они лопатом згртали згрчена и мршава тијела, и некада их сами бацали у Саву, а некада, нас тјерали да их бацамо. Понекад су се чули ропци пререзаних гркљана и неиздржљив осјећај смрти који је лебдио над свима нама. Нисмо имали ни основне услове за живот. Дјеца су се смјењивала у годинама које су долазиле. Бебе и мања дјеца су умирала од глади, док смо ми старији некако одолијевали тежим болестима и смрти. Морали смо да сређујемо неред иза мале дјеце која су повраћала, крварила или ишла у тоалет који се састојао од заједничког нужника на хладном бетону. Храну ,која је личила на то, ријетко смо добијали. Често је ручак био цијело једно зрно грашка које је звецкало на дну лименог лончића. Колаче од живог брашна смо гутали као највећу посластицу. Након тога нас је болио стомак а мања дјеца су у боловима и јауку умирала од запетљаја цријева надуваних стомака. Немоћ која је разбијала у комаде свако достојанство кидала се при додиру на бијело ,мајчино дугме. Крио сам га и од осталих затвореника као да сам у малом длану крио мајку коју сам веома често сањао. Некад сам је чуо будан и осјећао њен врућ длан на тјемену, а некад сам је сањао у бијелој хаљини са дугим редом дугмади, са које је недостајало једно дугме.
Те хладне ноћи у којој је хука мећаве злокобно обилазила логор смрти,мајка ми је дошла јасна и тако опипљиво жива. Сигуран сам да нисам спавао ,мада сам често мислећи о тој ноћи ,једино објашњење налазио у силној жељи да је видим и додирнем поново. Чучнула је поред мене као онај дан у коме су је отргли од мене и благо дотакла длан. Отворила га је и рекла
– Добро је Бошко сине, добро је да је то дугме код тебе. Чувај га .Преживјет ћеш Јасеновац а тата и ја смо на много бољем мјесту. Чекат ћемо те али ти нећеш још дуго, дуго доћи за нама. Са тим дугметом сам ја уз тебе иако ме не видиш. Буди храбар и небој се. Моли се Мајци Божијој која је много љепша и већа мајка од било које мајке. Чуват ћете кад ти најтеже буде.
НАСТАВИЋЕ СЕ…