-Тата, ово је први пут да желиш сам да закопчаш дугмад, зашто ми не дозволиш да ти помогнем као и сваки пут? Мучиш се већ више од пола сата, рече Нада тихо, готово више сама за себе, посматрајући његове дрхтаве прсте са видним траговима артритиса и давних повреда.
Старац подиже поглед у коме се назирала потиснута бол и тренутна одлучност да откопча бијелу дугмад на кошуљи. Лагано се насмијеши и замишљено рече
– Вријеме је Надице да се обрачунам са њима и побиједим те авети прошлости. Пусти ме да то урадим сам. Кад ћу, ако нећу сад- рече шаљивим тоном и поново утону у неку дубоку ћутњу, немирним прстима неспретно пребирајући дугме, покушавајући да га провуче кроз рупицу на кошуљи.

– Тата- одважно проговори Нада – можеш ли да ми одаш тајну бијеле дугмади? Ето, можда је данас вријеме да ми испричаш оно што сте и мама и ти крили од сестара и мене. Питала сам се и као мала, а ни данас ми није јасно, зашто само бијелу дугмад ниси могао да закопчаваш. Све друге кошуље си сам закопчавао, али када ти је мама издвајала бијелу кошуљу за весеља, увијек си имао тако узнемирен поглед са видним ужасом,ниси то могао да сакријеш од нас. Вољела бих да данас искидаш вео тајне која лежи у твом тужном погледу- благо прозбори ,прелазећу руком по бијелој ,мекој коси старца.

Нјен отац се трзну са видном нелагодом, и на тренутак се замисли ,одлутавши негдје далеко,да се на трен чинило као да духом више није присутан. Старо тијело се несвјесно љуљало на столици, као да се тим чином бори против неких далеких, покопаних сјећања и да се штити од њих.

Са тешком муком се враћао у стварност и дубоким погледом у коме се простирао јасно урезан бол, погледа у Наду и одсутно рече
– Пусти ћерко те успомене. Боље је да о томе ћутим. Све је исувише горко, горче од самог пелина. Не дирајмо у то. Нека…

Нада је осјетила као и сваки пут да се нешто снажно и болно одвија у његовој души ,те упркос пригушеној жељи да сазна тајну која је очита, сузби порив знатижеље и само га привуче себи у загрљај.
Стезала га је у наручју неколико минута, упијајући тај тренутак блискости за неко будуће вријеме, кад више не буде ту са њом, и када сви осјећаји тог блиског тренутка буду само прошлост.
Изненада повијена и мршава рамена старца почеше да се тресу попут изваљене гране на снажном вјетру, а пригушени, па све јаснији јецаји, ширили су се просторијом.
Било је јасно да га је нешто дубоко потресло и узнемирило. Нада је привила његову сиједу главу на себе и тихо га умиривала, као што мајка умирује своје уплашено чедо. Тај тренутак их је дубоко дотакао. Пролазила је полако руком кроз његову косу тражећи у себи начин да сазна ту, очито ужарену и болну успомену, која га је пржила изнутра.

Подигао је поглед ка њој који је био тако мучан.Поглед у коме се и душа и ум кидају на парче по парче великог бола.Поглед из кога су немоћ и претрпљен страх проговарали о неком потиснутом, тешком искуству.

– Те 1942 године августа мјесеца – оклијевајућим гласом је проговорио – били смо велика група која је сакупљена од стране тадашње власти у Независној Држави Хрватској. Било је рано јутро. Румено небо је најављивало пробијање Сунца кроз облаке и топао дан. Свјежина јутра и лагани вјетрић који се плео у коси, држали су ме будног, иако су нас веома рано истјерали из кревета. Исувише мирно јутро ме је гануло и оставило трајан траг присности са мајком која ме је стезала уз себе. Мирисала је као и увијек и то јутро сам схватио да је заправо њен мирис био мирис буђења јутра. Мајчини меки дланови су подрхтавали и били врући од тихе нервозе коју је покушала прикрити лаганим осмјехом који ми је упутила, дубоко се загледавши у моје очи.

Поред нас било је много људи сакупљених на зборном мјесту. То сабирно мјесто за одлазак у неизвјесност, било је ,чудне ли ироније,исто оно мјесто гдје смо се окупљали и када се туговало и када се радовало, и када су се доносиле важне одлуке и када су се саопштавале значајне вијести. И то јутро смо се састали поред стољетног храста Записа – светилишта сеоског око кога су до скора, дјевојке и младићи коло водили,обећавали се једни другима и чували строго повјерљиве тајне. Комшије које сам препознао биле су из Совриног брда,Малог набрђа,Горњег поља и Великог набрђа али и неки људи које никада нисам видио.

Комешајући и гуркајући се међу собом, покушавали су повести разговор,који је прекинуо оштар војнички глас. Био је то глас препун мржње и тако злокобан, од кога је моја дјечија душа осјетила да се нешто судбински дешава са свима нама. Речено нам је да направимо размак једни између других, и да ће свака непослушност бити кажњена и спречена. Формирали су дугачку колону у којима су одвојили мушкарце на једну страну и жене са дјецом на другу страну. Рекли су нам да нам се ништа лоше неће десити ако будемо послушни. Припремали су нас за дугу вожњу вагонима који су били спремни и нико није знао куда нас возе. Имао сам нешто мало више од седам година, и чврсто сам се држао уз мајку која ме је привијала уз себе и чекала да нас распореде у неки од вагона. Осјетио сам страх и јасно сам чуо лупање њеног срца које ме је узнемирило. Мушкарце су одвајали за посебан одјељак а жене и дјецу за посебан.

Сјећам се да су се мама и тата на брзину поздравили и држали за руке док их један војник није грубо кундаком пушке одгурнуо, и угурао оца у вагон препун мушкараца и стараца. И стрица су гурнули у исти вагон. Мајка се блиједа и непомична кришом прекрстила, и мене привила још јаче уз себе.Управила је поглед ка цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице и угледала звоно које су чврсто дебелим конопцем везали у чвор. На звонику као задављено, ћутало је огромно црквено звоно и дуго након тога био је мук у селу. Сјећам се јако добро мајчиног погледа у коме се на тренутак прострла дубока несрећа док се поново кришом крстећи помолила Мајци Божијој. И мене је очима закрстила. Осјетио сам као дијете да се наши стари животи кидају а да се нешто потпуно другачије и озбиљно одвија пред нашим очима.

 

 

 

Писано по истинитом Надином свједочанству, кћерке Бошка, Јасеновачког логораша,тада, седмогодишњег дјечака

 

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име