Ако је то она раздаљина, непромењена
у сталној промени кретања, што је гугутка
крије од јајета до ране испод крила, да крв
не нањуши мачка, да се остане још мало
у овом свету, онда ово није станиште љубави, и не требају му врата, ни лампа,
ни хлеб на столу.
Мајци граната разноси кичму, док испод
њеног стомака дете упознаје нас.
Тако се прави даљина. Тако могу да ти кажем да има важнијих разилажења од оних
који се ноћу окрећу око себе у постељи
тражећи границу кревета и пода.
Границе које уписује моје око, док гледа
како копни снег са кровова, и пролеће што има намеру да успостави нов поредак између мраза и процветалих лала, тачка
до које виолиниста сме да пусти прсте
да се занесу у давно написаној симфонији.
Није све страх, у превазилажењу превазиђено тек чека да направи корак,
из радозналости, и плаче, и упознаје нас.
А ти мислиш, наше су раздаљине страшне,
наше су играчке разбацане по речима,
и чуваш замишљену границу, од собе, до собе.
Ако је то она раздаљина која баш ничег
нема осим себе саме, онда, поседи
још мало покрај прозора, осмотри кретање
чувара супермаркета. И он је, некад,
ко и војник на капијама Рима, отерао
дете са ружама, и научио нас једном
бескрајном разилажењу.
