Поново пролеће, и све постаје
једноставније и мирније. Оно што остаје
из оставе мајка износи и скида буђ са џемова.
Из осаме џепова џемпера
сјаје се свилене поставе, испадају труле
мушмуле, згужване славске салвете.

Зраци се онда утуле, кише се намах спусте.
И речи постану земљано густе, лепљиве
језику што их опрезно окреће међу зубима,
да не повреди њиве изненађене и пусте,
покреће причу унутар приче, ситни оранице
на слогове. Тако преварен, добија рогове.

Од тебе бежи песма у трулеж киселог купуса,
у задах прокислих паприка. И заспи жеља у њој
док тихо сричеш – Растко, Африка, Велики атлас света
– ту где ти пада прст сада се
купају богати туристи и тужни домороци.
Свуда на глобусу је исто, пишеш.
И не верују ти твоје очи.

Онда те бешумно и безгласно покрије
снег или мајка, устани, мислиш, али у бачви
све мање сунца, све дубље, мокрије
и мелодија се тек тада открије, трешња
први пут цвета. И гори мапа света, греје
тај папир несталих граница. Ниче у зрну
ораница. Опет си нечије дете.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име