Сада је само потребно
спустити табане у траву, љуљати се
на већ трулој љуљашци и не мислити.
Ко је једном био песник, поклопили су га таласи
његово тело нису нашле ни рибе нити је
остало запретено у шибљу. И лажу аласи да
ноћу љуља барке, прикрадајући се њиховим
нагим женама, голицајући им ножне прсте
благим речима.
Сада је само потребно
оћутати векове, сакупити их као део негви
у јабучици и пустити их да постану хладна вода
која јури очи ка сузама а кишу по земљи.
Ко је једном био блажен, остао је у ватрама надања
не слутећи заблуду, и нису му нашли пепео
и није са страдањем био друг, нити је вазнет
и постао звезда.Причају бајке древни народи.
Измишљају фикције лаковерни приповедачи.
Сада је само потребно
не осећати кривицу док се полако разумевају
ове узрочно-последичне везе, не осећати тугу
над светом што неумитно и улудо пролази
по неким утабаним стазама. Треба схватити мраве
што пред чизмом улудо вуку мрве свог постојања
зашто Бели Анђео тако упорно и смирено гледа
у тебе изнад твоје главе, обрва опомињујућих
обрва застрашујућих, обрва одлучних да оћути.
Ко је једном био опоменут, више се никад неће
љуљати на ветру ни спустити ноге у траву.
Измишљају учитељи јоге.
Тај ће увек с немиром
трептати, очију везаних за небо,
у дугом почетку смрти.
Александра Батинић
