Sada je samo potrebno
spustiti tabane u travu, ljuljati se
na već truloj ljuljašci i ne misliti.
Ko je jednom bio pesnik, poklopili su ga talasi
njegovo telo nisu našle ni ribe niti je
ostalo zapreteno u šiblju. I lažu alasi da
noću ljulja barke, prikradajući se njihovim
nagim ženama, golicajući im nožne prste
blagim rečima.
Sada je samo potrebno
oćutati vekove, sakupiti ih kao deo negvi
u jabučici i pustiti ih da postanu hladna voda
koja juri oči ka suzama a kišu po zemlji.
Ko je jednom bio blažen, ostao je u vatrama nadanja
ne sluteći zabludu, i nisu mu našli pepeo
i nije sa stradanjem bio drug, niti je vaznet
i postao zvezda.Pričaju bajke drevni narodi.
Izmišljaju fikcije lakoverni pripovedači.
Sada je samo potrebno
ne osećati krivicu dok se polako razumevaju
ove uzročno-posledične veze, ne osećati tugu
nad svetom što neumitno i uludo prolazi
po nekim utabanim stazama. Treba shvatiti mrave
što pred čizmom uludo vuku mrve svog postojanja
zašto Beli Anđeo tako uporno i smireno gleda
u tebe iznad tvoje glave, obrva opominjujućih
obrva zastrašujućih, obrva odlučnih da oćuti.
Ko je jednom bio opomenut, više se nikad neće
ljuljati na vetru ni spustiti noge u travu.
Izmišljaju učitelji joge.
Taj će uvek s nemirom
treptati, očiju vezanih za nebo,
u dugom početku smrti.

 

Aleksandra Batinić

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime