Човек је привилегован тиме што може да комуницира користећи различита средства комуникације. Првенствено говором, затим мимиком, покретима, а у савременом добу, најчешће, писаном речју. Писмо преноси говорну поруку и развија се на основу говора. Захваљујући писму, сва култура прошлости која је створена од стране човека је постала данас свима нама доступна. Писмо омогућава преношење информација са једне стране света на другу и побољшава комуникацију, због чега је оно за нас веома важно.
Писмо за слепе особе се развијало веома дуго, али је данас и те како значајно слепима и слабовидима. Луј Брај је до свог открића дошао у 19. веку, али пре њега су постојале различите варијанте писама за слепе. Набројаћемо неке од њих:
⦁ String alphabet — ово писмо је добијено уз помоћ везивања чворова на врпци. Шпански мисионари су код урођеника приметили систем за споразумевање помоћу чворова на канапу који су били различите величине и на различитим растојањима. Овај систем се назива КВИПОС. Читале су га особе са видом и без њега. Енглезима је ово био подстрек за стварање такозваног String alphabet почетком 19. века
⦁ Свети Дидим Александријски
Користио је штапиће различитих дужина и величина и слагао их у снопиће. Сваки штапић одређене дебљине и величине је означавао једно слово, снопић означава реч, а снопови реченице.
⦁ Валентин Ај (Valentin Haüy 1745-1822) био је професор калиграфије.
Стварање првог рељефног писма се њему приписује (иако су и раније постојали различити покушаји да се слично писмо састави). Он је отворио прву школу за слепе у Паризу 1784, а као званичан почетак систематског образовања слепих се узима 31. мај 1784. године, када је Валентин Ај почео самостално да обучава свог првог слепог ученика својим сопственим методама и средствима. Прва књига рељефног писма била је „Расправа о васпитању деце” 1786.
Он је користио слова латинице која су била обликована и састављена из више линија, али та слова су била деци тешка за читање. Те штампане књиге су имале текст који је био помало испупчен и деца су могла да читају јагодицама прстију.
Ајево писмо се дуго користило и сменило је врпчасто писмо. Књиге штампане овим писмом су биле тешке и обимне, али је то писмо тада доминирало у Француској, потом у Енглеској, а касније и у другим земљама. Његов главни принцип се сводио на то да слепи користе исто писмо као и особе са видом. Писање се сводило на вежбе слагања модела рељефних слова, а то је био јако спор процес.
⦁ Вилијам Мун (William Moon 1828-1894) предложио је свој систем писма 1845. Као дете је био слабовид, а до 21. године је био у потпуности слеп. Његово писмо је намењено особама које су тек касније у животу изгубиле вид.
У његовом писму су се користила обична слова, али у појединачној форми и састављена од правих и кривих линија и полукругова. Његово писмо је такође рељефно и могло се читати јагодицама прстију, али није могло да се пише. Због проблема у препознавању слова је читање било тешко.
(сл: изглед писма за слепе по Муну)
Штампало се притиском бакарне жице на једну страну папира да би се на другој страни појавила рељефна форма слова. Читало се с лева на десно, а следећи ред с десна на лево, јер би се тако избегла могућност да се ред прескочи у току читања.
⦁ Шарл Барбије (Charles Barbier 1767-1841)
Он је желео да створи такозвано „ноћно писмо” за војнике, које би они могли да читају у мраку. Био је артиљеријски капетан и знао је да је војницима компликовано да пишу и читају под слабим светлом, тако да је желео да састави писмо које би то могло да им олакша; помоћу којег могу писати тајне поруке у мраку, а које се могу дешифровати прстима. Дошао је до закључка да се слепе особе могу служити овим писмом такође, и да заправо њима и није потребно познавање стандардног писма.
Због тога је створио своје сонографско тачкасто писмо у којем је сваки глас састављен од тачака на писму за слепе одговарао одређеном гласу у француском језику.
Анализирао је француски језик и схватио да постоји укупно 36 гласова, тј. гласовних група. Гласове је распоредио у табелу која је имала 36 поља. За писање је направио систем од 12 рељефних тачака које су распоређене у две вертикалне колоне. Распоред 36 знакова унутар табеле се могао мењати
(сл: изглед Барибијеове варијанте писма за слепе)
тако да се добије велики број различитих комбинација које су могле да послуже за слање тајних телеграма. Доктор Пигниер, директор Краљевског Завода, је прихватио писмо у тој установи у Паризу 1821. године и почело је да се употребљава у настави. Тада се у Заводу налазио дванаестогодишњи Луј Брај.
⦁ Луј Брај (Louis Braille 1809-1852)
Луј Брај је рођен у селу Кувре, у Француској, као дете седлара. Играјући се очевим ножем у његовој радионици повредио је око и остао слеп. Његов случај је био један од бројних случајева симпатичке офталмије .
Прво је похађао месну школу, а касније је уписан је у Краљевски завод 1819. године. Иако је ова школа била скромна, омогућавала је слепој деци да уче граматику, историју, музику и да се оспособљавају за животне вештине и ситуације.
Брај је био веома вредан и талентован, то су уочили и професори. Он је чак са 15 година преносио своје знање млађим ученицима. Директор завода је сачувао све награде које је Брај добијао за знање из историје, граматике, аритметике и др. Прво је радио као предрадник у радионици папуча, а са 19 година је почео да обавља дужност наставника. Предавао је географију, историју, математику и граматику. Свирао је клавир, виолончело и оргуље (које је свирао у више цркава). Био је добар учитељ којег су деца волела. Написао је приручник на линеарном рељефном писму „Мали подсетник из аритметике за почетнике, који садржи целе бројеве и децималне разломке, праћен са 100 задатака.”
У шеснаестој години (1825) је већ израдио ново рељефно писмо. Прва књига писана на Брајевом писму је била „Општа француска граматика”(1827). Штићеници Завода од 1830. користе Брајево писмо, јер је подесније и брже.
Брајев систем је коначно заокружен 1837. Уведени су табела за писање, шило и ред. На лименим плочама, тј. матрицама, су се утискивали текстови на Брајевом писму; преко плоче се стављала посебна дебља хартија која се покривала другом лименом страницом и притискала пресом. На тај начин је текст остајао утиснут у папир. Настало је писмо у оквиру од 6 тачака које је било савршено прилагођено потребама чула додира.
Писмо се користило само у Заводу до 1843, а касније је презентовано у јавности, на отварању нове школске зграде Завода. Брај је припремио демонстрацију за присутне: добровољац из публике је диктирао песму слепој девојчици коју је она записивала, а потом су позвали другу слепу девојчицу која је читала оно што је било написано.
Луј Брај је умро од туберколозе у 46. години живота, сахрањен је у париском Пантеону. Од 1847. Брајевим писмом се штампају сви текстови у Заводу у којем је настало. Тек 1856. је службено прихваћено у Француској, а потом и у другим земљама света.
Године 1860. је основана штампарија на Брајевом писму. Прва штампана књига је била „Јеванђеље по Јовану”. Писмо се користило у Бечком заводу за слепе од 1867, а од 1870. се проширило свуда по Немачкој и Енглеској. Постојала је бојазан да ће писмо нестати заједно са Брајем, али пар људи је схватило значај његовог писма — Томас Армитаж и четворо слепих људи основали су „Британско и Инострано друштво за унапређење рељефне литературе за слепе” 1868. године. Та група је касније прерасла у „Национални краљевски институт за слепе” (Royal National Institut for Blind People), који је данас највећи издавач књига на Брајевој азбуци. У Балканским земљама се писмо уводи између 1900. и 1918. године.
Изглед Брајевог писма (Брајица; рељефно тачкасто писмо)
Као што је већ поменуто — Брајева азбука је специјално писмо намењено особама са слабим видом или слепим особама. Претходник овог писма је било ”ноћно писмо” које су користиле тајне службе у ноћним ратним дејствима, а које је измислио, већ поменути, Шарл Барбије. Луј Брај је усавршио ову технику и настојао да се она примењује у пракси.
Брајево писмо је прво писмо које слепима пружа праву самосталност, могућност да пишу и прочитају написано довољно брзо и лако. Управо зато је оно 1856. званично признато у Француској као писмо за слепе (а званично је написано 1825.). У Паризу је 1878, на Светском конгресу посвећеном побољшању положаја слепих и глувонемих, одређена комисија која је добила задатак да „проучи посебне методе штампања и писања ради уједначавања писама”. На крају је Конгрес, са великом већином гласова, прихватио да се оригинално Брајево писмо употребљава у целом свету. „За српски језик га је адаптирао Вељко Рамадановић, педагог, 1896, а прва књига је одштампана 1918. Буквар за ослепеле српске ратнике у Првом светском рату.
Брајево писмо има посебну форму. То је форма која се састоји од 6 тачака у две колоне. Писана слова Брајевог писма се састоје од једне до шест уздигнутих тачака која се ишчитавају додиром врховима прстију. Комбинацијом тих тачака се добија 63 знака. У том фонду се налазе и интерпункцијски знаци, страна слова, скраћенице, арапски и римски бројеви, математички знаци, хемијски елементи итд. Тачке се означавају редним бројевима од 1 до 6. Ово писмо је адаптирано тако да се њиме могу записивати скоро сви познати језици.
Разлика између овог писма и писма за особе са видом је у начину перцпције. Особе које читају Брајеву азбуку користе се тактилно-кинестетичком перцепцијом за дешифровање примљених информација, док особе са видом за читање користе чуло вида, и то писмо има две димензије: ширину и дужину слова. Брајево писмо има и трећу димензију, а то је висина рељефне тачке. Рељеф је специфичан облик за чуло додира. Ово писмо се чита лаким додиром јагодицама прстију – обично кажипрстом леве и десне руке. Пише се са једне стране папира, и то са десна на лево, затим се папир окреће и чита се са лева на десно. Када се пређе јагодицама прстију преко рељефа, кожа прста се деформише према његовом облику који има посебну графичку структуру. Свако слово је карактеристично по распореду тачака који одређује покрете прстију током перцепције знакова по вертикали, хоризонтали и дијагонали. Највећи број знакова је представљен са три тачке у шестотачки, затим четири, пет и најмање са једном.
Иако није састављено од линија већ од тачака, може се приметити сличност са штампаним словима; могу се пронаћи шеме које олакшавају особама које виде у учењу Брајевог писма. Неки знаци праве правоугаоник, квадрат, троугао који могу бити ротирани у различитим правцима и тако направити више геометријских фигура.
(сл.1 и 2 Брајево писмо, француска варијанта)
На тај начин слепе особе памте карактеристике слова које је утиснуто, то је наравно много лакше одраслој слепој особи него деци, јер дете испод 7 година још увек не зна шта је троугао или правоугаоник. Треба напоменути да особе које немају оштећен вид читају Брајеву азбуку очима.
Стандардна страна писана Брајевим писмом има око 25 редова и око 40 карактера по једном реду. Страница овог писма је дебља од самог папира онолико колико је испупчење тачкица и са једне и са друге стране листа. Брајево писмо је прилагођено свим језицима.
Форме Брајевог писма
Постоје три основне форме Брајевог писма:
⦁ Проширена форма, степен 1: Овде спадају графеме одређеног писма (абецеда, азбука), интерпункцијски знаци, математички знаци, знаци за физику и хемију, музику, компјутерски код итд.
⦁ Краткопис, степен 2: Требало је свести на најмању меру два недостатка Брајевог писма: први недостатак је тај да захтева много простора, а други што се споро пише. На један квадратни дециметар стане 140 знакова, док квадратни дециметар обичног текста садржи 1350 знакова. Да би се на истој површини папира написало више текста, да би се он брже читао, у Брајевом писму се користи краткопис карактеристичан само за њега, при чему се поштују правописна правила дотичног језика. Краткопис представља скраћенице за групе слова, односно речи и олакшава писање у великој мери. Краткопис је препрека за учење писма и не препоручује се у његовом почетном учењу. За овај тип је карактеристичо да читалац не чита сваку реч у тексту, или је чита делимично, затим тражи кључну реч на коју се читање ослања, а остало се претпоставља, тзв. антиципативно, хипотетичко читање. Када се краткопис добро научи и савлада, када као и свако друго читање постане рутина, њиме се брже чита и пише. Краткопис је настао из велике потребе да се смањи напор при писању руком, а и да се повећа брзина читања и писања. Треба напоменути да се слепи у земљама у којима је краткопис стандардно писмо за слепе постигли највеће успехе у школовању, професионалном животу, а посебно у интелектуалним занимањима. Било је, мање и више успешних покушаја да се изради краткопис за српски, односно хрватски језик, али се он касније развија само у Хрватској – где је шездесетих година био и редован предмет у школи за слепе, а седамдесетих година „Савез слијепих” Хрватске почиње да га уводи у све своје публикације на Брајевом писму. Ове публикације читане су на просторима бивше Југославије, те су се тако многи слепи читаоци боље упознали са Брајевим краткописом, а неки и наставили да га користе у раду и приватној комуникацији.
⦁ Веома скраћени облик Брајевог писма, степен 3: Користи се за хватање белешки, најчешће за личну употребу и ретко се користи за потребе штампања озбиљних материјала за читање. У енглеском језику се годинама примењује, а у словенским језицима није у употреби.
Адаптацију Брајевог писма је за српски језик урадио педагошки радник Вељко Рамадановић 1896. године, а 1951. године на захтев Унеска који је у то време предузео кодификацију Брајевог писма у целом свету у српскохрватском језику измењени су знакови за ч и ћ, који су до тада били исти као знакови за x и y. Прва књига која је одштампана у Брајевој азбуци датира из 1918. – „Буквар за ослепеле српске ратнике у Првом светском рату”.
(сл. Брајево писмо за српски језик)
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
