Индивидуум или атомос су појмови који нам указују да је нешто ултимативно присутно као самост, без другости. Самост је мрзла, хладна, и тада постаје предукус онтолошког умирања битија. После постмодернистичког дискурса човек је упливао у воде безнађа, традиционално је срушено и остала је само урвина, од које се не може ништа словесно градити. И зато је западна цивилизација постала духовно нелибидинозна, испражњена и гладна нечег другачијег и животворног.
Личност је пуна боја, топла, она подразумева другог, однос Ја и Ти, кретање, комуникацију која је истинско заједничење а не роботизована размена факата. И ту се буди пламен љубави, тад почињемо да постојимо, превазилазећи границе свог самољубља. Унутарњи егзистенционални вакуум који је настао као последица индивидуализма полако почиње да се пуни смислом, дајући нам наду да смо на добром путу.
Психолог Александар Шибул
