Емоције су нешто што нас чине оним што јесмо, што нас чини човеком. Али човек је распет између емоције крајње туге и емоције крајње радости. И читав спектар боја постоји између једног и другог. Ако почнемо д живимо на начин да све више тонемо у крајности, а обе крајности су лоше. И крајност одлажења у дубоку тугу, када хормони адреналински, кортизoлски преовладају нама, када нас они једноставно растачу и уништавају. са друге стране стране имамо крајњу радост која се може назвати и еуфоријом. То је једно стање када је наш организам препун допамина, када се многи хормони толико унутар нас луче и допамин и серотонин да ми губимо свесност о свом тренутном стању и живимо у једној еуфорији такозваној радости. Ако нам дуже траје, ми ћемо попут аутомобила који има одређену количину горива у једном тренутку да потрошимо тај ресурс хормона. Када потрошимо ресурс хормона који нас стабилизују, као што је серотонин који нам чини живот пријатним, као што је допамин онда дефинитивно падамо у ону другу крајност.
Зато еуфорија увек подразумева и тугу и депресију. Често биполарни поремећај код личности настаје на основу тог дисбаланса. Хормоналног дисбаланса. Човек желећи да доживи еуфорију, мислећи да је то истинско стање радости. И некада нам сервирају начин постојања да у ствари човек стално треба да живи у неком Дизниленду.
