Четрдесетодневни парастос протојереју-ставрофору Живадину Протићу – оцу Жилету заокружио је његов син Александар Протић – Прота својим говором којим је подсетио све нас на лик и дело о. Жилета. На његову неисцрпну енергију којом је од комунистичке слике православног храма, направио ”Карабурмску голубицу” као властито завештање српском народу а надасве својим верним парохијанима.
Драги пријатељи, сестре и браћо,
Пре свега желим да вам се захвалим што смо на један величанствен и истински хришћански начин пре нешто мање од 40 дана сахранили нашег Жилета! Сахранили или како би тачније рекла словенска реч – СОХРАНИЛИ. А та реч у преводу на прости српски језик значи буквално – сачувати! Сахранили смо га и његов живот тако сачували од заборава, баш онако, како је он и живео. Полако и с миром. Једнако су сви тога дана на сунчаном Лешћу дисали истим духом. И бескућници и доктори наука, и баке у сумраку свог живота, али и њихове унуке и унуци. И шедездесетак православих свештеника и пар наших пријатеља који су Јевреји по вери. Сви смо тога били једнаки, као што су за њега сви били исти и као што му је пре свега, свачија мука била једнака.
Не знам како је на хришћанском Западу, али смо ми Православни Хришћани на Истоку, усвојили један јеврејски обичај да се на гробље поново излази након 40 дана од упокојења. 40 је код Јевреја био број који је означавао „помирење са новим стањем“ и све што би нека особа имала са старом поставком физичке реалности, ваљало би да са тиме раскрсти у тих 40 дана. Да опростимо све особи која је напустила овај облик постојања, да опростимо себи што нешто нисмо рекли, урадили, што се можда нисмо адекватно и у миру растали. Да се помиримо да физички живот није вечан и да заувек сачувамо тј. сохранимо све добре лекције и пренесемо их даље. У тих 40 дана треба до краја пустити и не спречавати ни тугу, ни бол, ни меланхолију… Ако се у тих 40 дана одболује, онда ће сећање остати светло како и треба, ако не – онда ће се све оно са чиме се у тих 40 дана нисмо помирили, повремено враћати у будућности, као облак да нам помрачи живот – кроз мисли и дела која ће бити последице свих тих “непомирених ствари”.
Више од хиљаду људи нас је звало за ових 40 дана. Многи сведоче да им је Живадин био и отац и мајка, или барем други отац! За нас у кући био је више друг, пријатељ и изазован саговорник, док је наш заједнички Отац био и остао једино Отац Небески. Никада он о томе није експлицитно говорио, али је тако све време радио и бескрајно му хвала на томе.
Имам потребу да му се овде и пред вама јавно захвалим, јер историја човечанства је шкрта да се захваљује наизглед обичним људима! Кроз историју славимо хероје и мученике, али слабо памтимо примере! Као што се сећамо генерала и војвода, а слабо ко памти војника у рову и пољу, тако историја памти владаре, патријархе, политичаре, а слабо или никако учитеље, професоре, лекаре, раднике, па на крају и наизглед обичне мирске, парохијске свештенике. Жиле је био за парохијане и учитељ и психолог и старији брат, а за многе као што сам већ поменуо и отац и мајка у једном. Није писао књиге, давао интервјуе или имао блогове на друштвеним мрежама, али је зато пробао да буде пример и да свакога дана исписује живу реч Христову у срцима људи који су заједно са њим сведочили и добро и зло на нашој Карабурми.
Онако како се његов земљак и саплеменик блаженопочивши Владика Атанасије сродио са народом Херцеговине у тешким временима, с почетка деведесетих прошлога века, тако се од самог почетка Жиле сродио са житељима намучене Карабурме.
Како је покојни отац Момо Кривокапић био пример свештеника и господина за град Котор и наш народ на приморју, слично је и наш Жиле био пример за народ радничке Карабурме.
А та Карабурма узела га је под своје још када је са 14 година дошао из родне Брдарице, у београдску Богословију. Када смо се последњи пут видели са одушељењем ми је показивао неке старе видео снимке утакмица ОФК Београда и кроз то се сећао богословских дана. Када сам га једном питао шта га је везало за ОФК Београд, а касније и за саму Карабурму, рекао је кратко – нас Богослове, у то време, сем њих, нико други није хтео!
Мене те друштвене разлике и неправде увек некако растуже и неретко расплачу. Кад смо већ код тога, пре неки дан сам схватио да у свом левом џепу још увек имам папирнату марамицу коју сам имао на дан сахране. Брисао сам мало зној, мало сузе и тог, и још пар дана. Није баш хигијенски, али ћу је данас, обећам, оставити овде негде на гробљу. У сваком случају није нити срамота, нити проблем туговати и плакати! И Исус је плакао кад је смрт дошла по Лазара. Ко не верује нека види код Јована у поглављу 11. стих 35. где јасно пише у преводу на српски језик “Ударише сузе Исусу”. Дакле сузе нису проблем, није ни туга. Али једно је туга, а друго је очај! Оно што смо овде видели пре 40 дана, а имам утисак да видимо и данас, свакако није очај, већ је оно што каже један Црквени Празник – Радост Свих Жалосних! Радост, односно срећа. Јер као што корен саме речи СРЕЋА каже – нема среће без сусрета и сретања, а Писмо каже да нема истинског сусрета међу људима, ако Духа Божијег нема међу нама! И долазимо до тог једног парадокса да могу и туга и срећа и радост постојати у исто време! Али човек се у исто време понаша по људским нормама али покушава и да допре до Бога, па ваљда отуда и парадокс.
А кад смо већ на пољу парадокса, ево још једног…
Рече једна жена ономад на сахрани, а чији је покојни муж такође мантију носио за живота, да није Жилета покосио вирус, већ нешто друго. Покосили су га закони људски, који су га прерано склонили са службе Божије. То је она чини ми се мислила, а ја сам ето, сад рекао. Ако сам лоше протумачио, грех на моју душу.
До краја овога живота сви ми који смо га волели, носићемо тај крст његовог наглог одласка. Он је неретко крст овога живота патње, борбе и бола, носио уместо нас! Ред је да га сада мало и одменимо!
Да ипак све завршимо у Васкршњем духу, ја ћу опет као и прошли пут да се позовем на неке стихове. Стих је једне рок групе чије сам име заборавио, а чинили су је чланови бенда Розе Позе, Патрибрејкерс и још неких који су имали чланове који су живели на потезу од Богословије до Миријева. Тај стих, по мом сећању, гласи некако овако:
“Погледај нас Боже с Богословије,
Карабурма спава – Благослови је!”
Надајмо се и верујмо, да се након ових 40 дана и наш Жиле успео до Небеског Јерусалима и да сви ми имамо још једног молитеља који ће гледати на све нас, са врха неке Небеске Богословије!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
