Обрели смо се

у тајном склоништу

где одбегох

када свет нарасте

у мени преко мере

када се учини страна

свака позната ствар

Док грејемо се

на ватри букових

разбацаних срца

ви бисте хтели

под прозирни кров

да завирите

и легнете самном

на одар дивљи

На постељу грубу

око које ме ноћима

лисац оплакује

и медвед чека

да се загаси ватра

ваше сузе

моје сузе извлаче

и сада смо сви

целовити људи

Ево и начелника

града онога

из кога изађох

како срцем озареним

осветљава шумске стазе

и тражи човека

јер и до њега дође

глас моје тишине

и муња невиделе светлости

За коју у овој тмуши

прогледавам

 

 

aleksandarmaric.blogspot.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име