Ја, центар свега
(како сам престала да верујем у своју непогрешивост- бар повремено)
Живим, признајем, као да сам метафизички центар сопствене стварности. Не у неком разузданом нарцизму — напротив, моје несавршености су ми веома познате, само их вешто оправдавам.
Свет, дакле, није дужан да се врти око мене. Али ако већ мора да се врти око нечега, могла бих да понудим себе као симпатичну, разумну осу ротације.
И онда ме затекне стих Фројда — не у оригиналу, већ у сопственом сну:
„Где год да кренем, сусрећем саму себе, јер сам у себи поставила све препреке.“
Тако почиње процес ослобађања: не бекством од света, већ осећањем стида што сам га тако површно читала.
У младости сам замишљала Бога као психоаналитичара који је увек ту, стрпљиво слуша моје изливе, и на крају, без изузетка, клима главом и потврђује да сам била у праву. У зрелости сам открила да Он више личи на једног од малих пророка који говоре речима од којих не можеш да побегнеш.
Попут пророка Авакума који вапи:
„Зашто ме пушташ да гледам на безакоње, и трпиш злочинство преда мном?“ (Авакум 1:3)
А онда – тишина. Нема одговора. Само одјек. Отуда схватих: Бог није обавезан да ми пружи комфор. Ни Црква. Ни држава. А најмање мој народ, којем често приписујем колективне патологије, занемарујући властите.
Ја сам, унутар себе, нешто између аналитичарке и пророчице. Седим, посматрам, и анализирам – никога, наравно, тако бритко као државу, Цркву, институције, породицу, традицију, модерност, комшилук.
И ту негде одзвања Његошев скоро заборављени стих из Луче микрокозме:
„Разум својим тиранством небо тијесни.“
Да. То сам ја. Мој разум је тиранин. Он жели да све буде логично, чисто, предвидиво. А живот – живот је кривудав. Он не прати логику моје унутрашње државе. Ни теолошке пројекције.
Уосталом, зар је Бог дужан да се уклопи у мој морални план рада и развоја?
Највећи тренуци духовног разоткривања не дешавају се у манастирима, већ док рибаш подове.
Ја, на пример, имала сам свој „микрокосмички“ слом док сам била у пиџами, држећи телефон у једној руци и крпу у другој, покушавајући да истовремено решим туђу емоционалну кризу, подгрејем супу и осудим друштво на друштвеним мрежама.
У том тренутку сам схватила:
Нико ме није обавезао да носим све на себи. То сам ја учинила – да бих после могла свима да пребацим што нису помогли.
Иронија је да се позивам на заједницу само када осетим недостатак услуге, а не када се од мене тражи жртва. То је психологија привилегованог незадовољства.
Христос није рекао: „Воли ближњег када он заслужи.“ Рекао је:
„Љуби ближњега као самога себе.“ (Левит 19:18)
А ја? Ја себе волим условно. Волим себе кад сам успешна, паметна, ефикасна, морална. Остатак времена – критикујем. И тај образац, нажалост, примењујем и на свет око себе.
Зато не могу да волим Цркву када ме њена хладноћа заболи. Ни државу када њена глупост понижава. Ни народ када га ухвати колективни аутошовинизам или кич.
Али Бог није рекао „воли када можеш“ – већ воли. Управо ту почиње зрелост.
Кад сам престала да гледам на свет као на неуспели пројекат у којем сам ја једина здрава логичка премиса, почела сам да видим људе. Стварне људе. Са пукотинама. Као и ја.
Од тада не питам више шта су институције учиниле за мене. Питам:
– Јесам ли данас некога саслушала?
– Јесам ли данас некога пустила да буде другачији, а да га не поредим са својим критеријумом „нормалног“?
– Јесам ли данас прихватила тајну као могући облик истине?
Јер, на крају, можда је највиши облик интелигенције — способност да престанем бити у праву.
„Разум својим тиранством небо тијесни. А небо — ћути и чека да га пустим унутра.“
М. П
Извор: Видовдан
