У историји Цркве израз православље (ортодоксија) појавио се да би се разликовала истина од јереси.
Али и јерес и православље односе се на догађаје, а не на теоријска начела.
Јерес је догађај отцепљења од тела Цркве, формирање групе која нема ништа заједничко са помесним евхаристијским скупом, односно, делатно порицање црквеног начина постојања, који, уствари, представља јединство и заједницу љубави.
Насупрот томе, ортодоксија (православље) је истина католичанске (саборне) Цркве, онако како се она остварује и пројављује у сваком помесном евхаристијском скупу. Свака помесна Црква је саборна Црква (чињеница и искуство саборности) када сумира и отеловљује свеопшту (саборну) истину Цркве, то јест целокупност истине, односно живот у свој његовој пуноћи „у Христу” – све благодатне дарове живота које дарује Дух Свети.
Врло су јасна сведочанства текстова из првих векова, која потврђују да је саборна (католичанска) Црква критеријум православља, а не да је православље критеријум саборне (католичанске) Цркве.
Претпоставка православља је припадање саборној Цркви, а не верност исправности теоријских дефиниција. Чињеница и искуство саборности претходе теоријским дефиницијама – теоријске дефиниције изазване су јересима које су принудиле Цркву да конкретним дефиницијама изрази искуство своје истине. Исправност истине и вере претходи и временски и суштински, а осигурава се учествовањем у искуству саборне Цркве – у интелектуалним дефиницијама она налази само омотач или границе своје заштите.
ИЗВОР: Христо Јанарас: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
Објављено: 07.06.2022.
