Читалац који има потешкоће са терминима природа, личност, ипостас, можда ће захтевати одговоре на конкретнија питања: ако је човек икона Божија, како се та икона пројављује у његовом телу, а како у његовој души или у духу, и шта бива са иконом Божијом у човеку када тело умре и иструне у земљи и када се са последњим погледом и осмехом угаси сваки знак душе или духа у човеку?
Ова питања су врло важна и ако не добију одговор, све оно што смо до сада говорили остаје неубедљива фантазија.
Читалац ипак треба да схвати да језик који користимо да бисмо одговорили на таква питања не може да буде језик физике и геометрије, језик масе, количине и мерљивих величина, него другачији језик, способан да артикулише искуства квалитативних разликовања и доживљаја односа и откровењске пријемчивости за знање које чула не могу да нам гарантују.
Црква је о овим темама говорила језиком који је превасходно био позајмљен из вековне драматичне борбе грчке философије за смисао живота и постојања; али језик Цркве није остао интелектуално-философски него је постао песма, химна, богослужење, односно чин заједничарења и празновања.
Овде задржавамо само философску љуштуру тога језика, али подвлачимо да пуноћу њене „семантике” читалац може пронаћи у богослужбеној пракси Цркве, у искуству заједнице њеног тела.
Питање је, дакле, следеће: шта бива са иконом Божијом која је у човеку када тело умре и када се губи сваки траг душе?
Треба да видимо да ли постоје разлози да, пре свега, кажемо шта је то тело, а шта душа или дух, и које од то двоје сачињава оно што називамо бићем човека, а што представља његов лични идентитет, његово ја, његову самосвест.
Савремени рационални човек има тенденцију да поистовети човечије биће – ја, идентитет, душу, самосвест, дух – са конкретним и опипљивим објектом који се, уствари, своди на биолошки организам човека и на његове различите функције: све зависи од функционисања „центара” у мозгу, а начин функционисања ових центара строго је одређен њиховим биохемијским саставом или, такође, биохемијским генетским устројством атома, хромозомима, који садрже у себи „код” о развитку личности.
Нема, дакле, места за претпоставку о постојању душе, па, сходно томе, ни могућности да „нешто” од човека преживи после смрти његовог биолошког организма.
На жалост, то, толико поједностављено објашњење – колико год да је данас широко распрострањено и да је угодно успокојавајуће – оставља огромне празнине у тумачењу човека, барем толике колике и посветовњачени платонизам „бесмртности душе”.
Пре свега, биохемија, као и свака друга истинска наука, само потврђује и описује, чак и у својим најконкретнијим аналитичким дефиницијама. Примећује, например, да су могућности развоја организма садржане у „подацима” главног хромозома, потврђује органско јединство преко кога се остварује функција можданих центара и тако даље.
Али прећи ће границе строге науке ако дође до дефиниције недоказивих метафизичких закључака и ако устврди да биохемијски састав хромозома и функционисање појединих органа или органских „центара” човековог биолошког организма не само да остварују и пројављују начин ипостасне посебности сваке људске личности, него га и заснивају и сачињавају.
Зашто, ипак, да искључимо могућност да оно што сваки човек јесте -као јединствено, неслично и непоновљиво лично биће – дугује искључиво и само разноликости биохемијског састава својих хромозома, па, сходно томе, и функционисању разних „центара” свога мозга?
Зашто улогу биохемијског састава и биолошких функција ограничавамо само на деловање и пројављивање ипостасне посебности сваког човека, а не простиремо је и на њено оснивање и састав!
Из најпростијег разлога што такву пројекцију искључује и сама логика данашње научне методологије.
Ако прихватамо да биохемијски састав хромозома и функционисање „центара” у мозгу не само да делују и пројављују него су и узрок ипостасне особености сваког човека, тада прихватамо да је та ипостасна особеност (личност, психа, идентитет, ја) одређена строгим законодавством од стране биолошког организма и његових функција. Прихватамо, наиме, да биолошке поставке и функције које формирају и одржавају телесног човека саме одређују и исцрпљују целокупну чињеницу постојања или ипостас човечијег субјекта, те, према томе, никакав „психогени” фактор не би могао да ограничи или да омете аутономију тих функција.
Али такво тврђење обара се чак само једним сићушним примером из области једне друге „позитивне” науке, из области данашње клиничке психологије: одојче без апетита води само себе у смрт, доказујући да његова „душа” одлучује о његовом постојању или о ипостаси неупоредиво више од ритмичког механизма биолошких функција. Савремена наука психологије и психоанализе у својим најпозитивистичкијим тумачењима недвосмислено је доказала -мноштвом јасних примера, као што је овај са одојчетом без апетита – да, шта год да назовемо субјективношћу или људским ,ја ”, оно претходи и одређује функције биолошке телесности.
Ако бисмо, и поред свега, хтели да инсистирамо на томе да чак и психогени недостатак апетита код одојчета има свој узрок у биохемијским реакцијама, тада смо дужни да покажемо разлоге због којих је могуће, у овом случају, да биолошки производ сам себе оповргава – да се биолошки производ супротставља биолошком производу. А није могуће да себи доследна научна логика усвоји разлоге који оправдавају овакву противречност.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
