Прва заједница Христових ученика појављује се у Историји под именом црква. Том речју изражен је њен идентитет и њена истина.

Црква (еклисиа, од глагола ек-кало сазивам) означава сабрање које је резултат призива-позива. То је збор (синагога) – скуп (скупштина) призваних. Први Христови ученици имају свест о томе да су „призвани” – позвани од Њега на скуп јединства, односно, у Цркву, али не као верници неке нове „религије”, нити као следбеници нове идеологије или социјалног учења.

Оно што их сједињује није прихватање извесних теоријских „начела” или „вредности”, него прихватање призива који из корена мења њихов живот: он индивидуе и фрагментарне монаде претвара у јединствено тело, у Цркву. Њихово сабрање се не исцрпљује у једноставном скупу и није тренутан, случајан догађај. Они живе као црква, као јединствено тело живота, причешћују се животом (заједничаре у њему) као „браћа” – као браћа која црпе постојање из исте материце – бивају чланови једног органског, живог „тела”.

Сличну самосвест изразио је у својој историји и народ Израиља. Ни он није представљао неку „религију”, па макар она била исправнија и боља од свих других. Био је то, пре свега, народ „призваних”: народ кога је „живи Бог” – познат из непосредног историјског искуства – позвао да оствари једну конкретну мисију. Нису, дакле, у питању теоријска убеђења или религиозна схватања, него призив Божији сабира и обједињује дванаест племена Израиљевих у један изабрани народ који је преко „Завета” везан са Богом.

Та свест изражена је речју „синагога” (скуп), која изражава збор израиљске заједнице. Израз синагога као и израз црква преводи су јеврејског израза кахал. Ове две речи су, међутим, добиле различито значење када су Христови ученици изабрали ову другу и њоме назвали своју заједницу, приписујући ону прву искључиво Јеврејима.

Црква, такође, представља изабрани народ, „нови Израиљ”, и то са новом историјском мисијом: да свету открије нови однос-Завет између Бога и људи, остварен „у Христу Исусу”. Јединство тога новога „народа Божијега” више не зависи од племенских елемената. Напротив, то је заједница отворена „за све народе”. Она се темељи на новом „Завету” са Богом, који је запечаћен Крвљу Христове крсне Жртве. Заједничарити у том народу, бити уд тела Цркве, представља чин прихватања „Новог Завета”: чин „ломљења Хлеба” и „благосиљања Чаше”, учествовање у вечери Евхаристије.

Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква: Црква је сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организациони састав. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба” и „благосиљања Чаше”.

Њу чине „расејана деца Божија” (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота тела Цркве. У Делима апостолским налазимо први запис о том почетном сабирању које сачињава и заснива Цркву: они који верују у проповед апостола, сабирају се и бивају „постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба” (2, 42) – „сви који вероваше беху на окупу… и сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу (2, 44-46).

ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.

Објављено: 25.04.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име