Хришћански Запад никада није успео да живот изрази језиком ослобођеним од интелектуалних схема, од потребе дефинисања „објективних стварности”.

Порицао је динамику живота, остајући везан за „објективност” појмова-суштина. Увек је постојање дефинисао објективним својствима суштине – западњаци нису могли да схвате како две различите суштине или природе (тварно и нетварно) могу да имају заједнички начин постојања. Због тога и нису могли да Евхаристију цркве виде као егзистенцијални догађај, као претварање управо начина постојања што не подразумева претварање суштина или природа.

Отуда римокатолици говоре о пресуштаствљењу (transsubstantaitio) хлеба и вина у Евхаристији: принесени дарови (хлеб и вино) мењају суштину, претвара се њихова природа. „Благосиљањем хлеба и вина претвара се целокупна суштина хлеба у суштину Тела Христовог, а целокупна суштина вина у суштини Његове Крви”1, док видљиве карактеристике хлеба и вина само феноменолошки остају исте, преобразоване у „спољашњу пројавност” (accidentia).

Свакако да овакво претварање суштине нема никакве везе са чињеницом постојања, са човековом авантуром живота и смрти – не дотиче се и не расветљава начин живота, пропадљиво или непропадљиво, те смртно или бесмртно. Западна accidentia представља рационално одредиву и чувствено прихватљиву „натприродну” (и на крају крајева магијску) промену природе принесених предмета – као што је „натприродно” (коначно магијско) и спасење индивидуе која приступа заједници претворених дарова. По њиховом мишљењу, Евхаристија не претвара начин постојања човека – не мења индивидуални начин у црквено-тројични.

Због тога се западна Црква и не поистовећује са Евхаристијом и са Царством већ се напросто претвара у институционалне оквире, где индивидуа „усваја” натприродно претварање суштине. Отуда римокатолицизам уводи и подстиче извесну индивидуоцентричну религиозност, као и одвајање Цркве од тела народа и њену идентификацију само са управном јерархијом – што је коренито супротно апостолској истини и пројави Цркве.

Природна последица оваквог става је и покушај римокатолика да, колико је то могуће, принесене дарове Евхаристије учине нематеријалним да би на такав начин и символички представили извршено претварање суштине. Евхаристијски хлеб није свакодневни хлеб човечији: замењен је „хостијом”, једним бесквасним, скоро провидним препаратом.

Мирјани су, опет, лишени заједничарења у Чаши – причешћа из Путира – јер укус вина опасно се противи идеји претварања суштине. Протестантизам је од првог тренутка одбацио идеју претварања суштине, али са истим западним менталитетом инсистирања на „објективности” суштина. По мишљењу протестаната није могуће да се суштина или природа евхаристијских дарова промени: хлеб по својој суштини остаје хлеб, а вино остаје вино. Причешћујемо се, ипак,Телом и Крвљу Христовом, јер хлеб и вино делују као типови, символи и иконе (слике) или као средство, инструмент и залог „духовног“ причешћа и заједнице верника са Господом.

Језик који се овде користи апсолутно је лишен било каквог односа са чињеницом постојања и са стварношћу живота: Христос је присутан у Евхаристији, не Својом телесном суштином која остаје на небесима него само Својом животворном силом која се предаје искључиво онима који Евхаристији приступају са вером. Они који немају вере, причешћује се обичном хлебом и вином и то „на властиту осуду”.

Уместо „натприродног” претварања суштине, протестантизам уводи интелектуално безбедније прибегавање индивидуалном искуству – инсистирајући тако на затварању у индивидуоцентричну религиозност. Истина Цркве постаје апстрактна и другостепена, пошто заједница са Христом, остварена кроз Евхаристију, постаје ствар субјективне спремности и вере – не претпоставља чак ни институционалног носиоца-посредника за претварање дарова.

Библијско обећање спасења херметички се диференцира од човекове егзистенцијалне
авантуре, претвара се у правну категорију „рехабилитације” и доживљава као индивидуална психолошка убеђеност и емотивна егзалтација, што као практичан резултат има морално „поправљање” карактера и понашања. И сама истина Тројичнога Бога, одвојена од евхаристијског искуства црквеног начина постојања, остаје једна апстрактна „догма”, без икакве везе са животом и надањем човека.

1 Тридентски сабор, Sees. XIII, Сар. 4.

ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.

Објављено: 13.05.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име