Да се читалац не би замарао опширним анализама, поменућемо само следеће: све ове три категорије користили су свети Оци ради тумачења онога што је по слици Божијој, али углавном покушавајући да одреде начин постојања целокупног човека, без распарчавања и поделе његове природе на делове.
Разум, независност и началство нису просто „духовна” или „душевна” својства него резиме начина на који човек постоји као лична посебност – која је, у начелу, посебност у односу на природу: иако је човекова природа тварна, обдарена је могућностима начина постојања који је посебан, различит од начина постојања тварнога бића. Обдарен је могућностима божанског начина постојања, а он се превасходно пројављује у дару словесности (разумности), независности и началства. Ови дарови, међутим, откривају икону Божију у човеку, а да је при томе не исцрпљују, те зато нарушавање њиховог функционисања не укида начин личног постојања којим је обдарена природа човека.
Ова формулација може да изгледа као теоријска, али читалац ће схватити њен значај уколико прихватимо различита тумачења која су прихватили западњаци. Ако, наиме, прихватимо да разум, независност и началство, као дата својства душе или „духовне природе” човека, одређују и исцрпљују оно што је по слици Божијој, тада су последице дословно нечовечне: онда би требало да се у случају сваке душевне тегобе или трауматског оштећења мозга – што за собом повлачи конфузију или губљење разума, независности и началства – човек спушта са равни иконе Божије на раван просте животиње. Онај, дакле, ко је рођен оптерећен таквим недостацима не би требало да се сматра људским бићем.
Хришћански Запад је коначно довео до таквих безизлазних теорија (видећемо касније и другу безизлазну пометњу коју изазива западно учење о апсолутној предестинацији човека) јер је у његовим духовним срединама ослабила и постепено пренебрегнута истина о личности, која је темељна претпоставка за приступ хришћанском Откровењу.
А укидање истине о личности није резултат стицаја околности, начина размишљања или струјања и тенденција гајених на Западу – на пример рационализма и захтева за „објективном” извесношћу.
Све су то последице једног превасходно етичког промашаја – слабости западњака да, од одређеног тренутка па даље, постоје и изразе се еклисиолошки, односно да остваре живот и стил живота као чињеницу заједнице.
Одвојили су Цркву од тројичног начина постојања, претворили је у „религију” коју свако прихвата индивидуално и одлучује да као индивидуа буде послушан њеним догматима, организацији и канонима. Тако су живот и истина, иначе чињенице односа и заједнице, претворени у антропоцентрични субјективизам. Истина је постала знање потчињено интелектуалним захтевима субјекта, а живот је, такође, постао субјективно остварење утилитаристичких циљева.
Сам Бог схваћен је као апсолутни Субјекат (који је човек својим умом претворио у објекат, наравно трансценденталан, али потчињен правилима здравога расуђивања). Своје постојање Бог дугује својој суштини, која је чињеница, док Лица тројичног Откровења једноставно делују као начини (modi) енергије или као „унутрашњи односи” суштине, да би се – као што је логички нужно – дао јединствени карактер томе објективизованом Субјекту.
А када и човек и Бог буду схваћени као субјекти-индивидуе (индивидуалности), као бића која су, сама по себи, изнад сваке динамике односа и заједнице, тада једно „иконизује” (изображава) друго уз помоћ објективно датих пропорција својстава – узлазимо до апсолутног и придајемо Богу својства која карактеришу човечији субјекат – и на крају, вероватно, Бог се ствара „по образу и по подобију” човековом, уместо обратно.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
