Откровење живота
У Новом Завету долази до пуноће Откровења: Бог је Онај Који истински постоји јер је Отац; Он је лични Бог – лични не само „наспрам” човека, него и у самом Свом Бићу: „наспрам” Свога Сина и Свога Духа. Све што се односи на Бога извире из тог односа очинства, синовства и исхођења, из истине Лица, коју претпоставља овај однос, – а не из логичких последица појма Бог, нити из обавезних и нужних својстава Божије суштине.
Остављајући Себе као Сина Божијег, Исус открива да је Отац име које на најдубљи начин изражава ипостас Божију, односно оно што Бог истински јесте: Он је Родитељ и животворни Почетак (Начело), почетна могућност односа који ипостазира биће (чини га ипостасју). Христос у Јеванђељима открива да очинство Оца има пре свега јединствени (уникатни) карактер: одговара Јединородном Сину, Који је „Љубљени” (Мат. 3, 17), Који је „по вољи” Очевој (Лук. 3, 22) и Кога је Отац „љубио пре постања света” (Јов. 17, 24). А љубав је превасходно потврда слободе, односно истинско откровење личносног постојања, слободног од сваке предодређености суштином или природом.
Бог Отац „рађа” Јединородног Бога Сина. То значи: Личност Оца ипостазира само Своје Биће (Божанство) у односу љубави са Сином. Јединство Божијег Бића не представља логичку нужност него јединство слободе и љубави. То је јединство воља и енергија Оца и Сина (Јов. 5, 17-20), њихово узајамно сапостојање (Јов. 10, 38; 14, I и 17, 21), узајамни блиски однос познања и љубави (Јов. 12, 28; 13, 31; 17, 4).
Јединствени карактер Божијег очинства не исцрпљује се, међутим, у обостраном односу са Јединородним Сином. Тај однос није нека поларизација живота на два узајамно прожимајућа дела. Јединство Оца и Сина свеопште је животворно; оно је „истински живот” и пуноћа живота, јер Отац је Онај од Кога исходи и Свети Дух. Користећи хипотетичну схему наше људске логике, могли бисмо рећи: уколико не би рађао Сина, Бог би био трансцендентална Монада. А без исхођења Светога Духа, Бог би био личност „скривена” у строго властитом односу, односу који нема ништа заједничко са било чим што није Бог, али и односу који само одређује узрок, а да притом не представља начин живота.
Ово не говоримо зато да бисмо истини о Богу наметнули неку схему наше логике већ да бисмо изразили историјско искуство Откровења: Свети Дух остварује у историји објављивање Речи Божије и Оваплоћење (Отеловљење) Личности Логоса, као и саздавање Тела Логоса (Цркве), а све то увек као чињеницу оживотворења твари и коначног односа са Личношћу Оца, чија Икона и пројава јесте Син и Логос.
У Свом Откровењу кроз Сина, унутар творевине и унутар историје, као и кроз текстове Светога Писма, Бог се потврђује као Отац сваког личног бића које прихвата усиновљење – које прихвата да са Богом оствари исти однос живота који има и Син са Оцем. Али однос усиновљења је дело Светога Духа; Његово исхођење од Оца чини усиновљење односом живота за свако живо биће. То је „Дух усиновљења којим вичемо: Ава, Оче. Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божија…санаследници Христови” (Римљ. 8, 15-17).
Животворно начело
Прелазећи са равни деловања на раван постојања, Црква схвата текстове Светога Писма као сведочанства и откровења начина на који не само делује него и постоји (јесте) Бог. Рекли смо негде раније да су први кападокијски Оци својим богословљем остварили радикалан рез у целокупној историји философије. Али, та нова грчка философска синтеза коју су остварили Оци јесте, пре свега, коментар библијских текстова, са апсолутном верношћу њиховом духу и учењу.
У чему се састоји радикални рез о коме говоримо? Рекли бисмо једном реченицом: у поистовећењу ипостаси и личности. За свете Оце личност је ипостас бића: лично постојање чини биће стварношћу. По први пут у човековој историји, биће, и постојање уопште, не сматра се нити за нешто што је дато само по себи нити за нешто што је потчињено неком предодређеном разлогу (логосу) или начину остваривања (то јест ипостаси) – биће није својом датом суштином предодређено на своју ипостас.
Један једноставан пример ће нам показати како по том питању функционише старогрчка мисао – а како је, у многим случајевима, наставила да функционише философска мисао на Западу. Када хоћу да направим нож за резање хартије, прво морам својим умом да схватим појам тога ножа, свих карактеристика (логоса) које одликују нож, односно његову дату суштину. Прво долази суштина „ножа”, а затим следује прављење конкретног ножа – прављење ипостазира (чини ипостасју, конкретно постојећом) дату суштину ножа за хартију.
Ако проширимо овај пример, морамо прихватити да свака постојећа ствар (биће) представља ипостас (остваривање) неке опште суштине. Она одређује начин и логос посебности сваког бића. И Бог, дакле, ако је истински постојећи, јесте ипостас неке дате суштине – Његово постојање остварује (ипостазира) дати начин и логос Његове суштине.
Другим речима: оно што постоји пре конкретног постојања (могућност постојања, могућност бића) јесте логичка нужност, некакви дати логоси, или начини, или суштине, или идеје, којима се потчињава остваривање (ипостас) сваког конкретног постојања, чак и самога Бога. Платон је врло конкретно говорио о „свету идеја – суштина” који обухвата логосне „узроке” свих бића и постоји пре самога Бога.
Учењем светих Отаца, Црква коренито одбацује такав став. Није суштина оно што претходи и предодређује постојање, већ је личност оно што представља начелну могућност постојања, то јест почетну могућност бића. На првом месту је личност као самосвест са апсолутном особеношћу, односно са апсолутном слободом од сваке нужности, од сваког предодређења преко логоса, начина и суштине.
За Цркву, лични Бог је почетна могућност постојања, извор и узрок бића. Бог није превасходно нека дата суштина која у наставку постоји као Личност.
Он је превасходно Личност, која, апсолутно слободно од сваке нужности и сваког предодређења, ипостазира своје Биће и своју суштину, вечно рађајући Сина; савечно из Њега исходи Свети Дух.
Личност Бога Оца претходи и одређује Његову суштину, а не бива одређена њоме.
Бог није приморан Својом суштином да буде Бог; није потчињен нужности Свога постојања. Бог постоји због тога што је Отац: Онај Који слободно потврђује Своју вољу да постоји, рађајући Сина и исходећи (пројектујући) Духа. Постоји и због тога што љуби, а љубав је само чињеница слободе. Отац слободно и из љубави („безвремено и љубавно”) ипостазира своје Биће у Тројицу Личности, односно образује логос или начин Свога постојања као заједницу личне слободе и љубави.
Слобода и љубав
Последице слободе од изванредног су значаја.
Начело, узрок, извор и полазиште постојања није нека безлична логичка нужност, нити необјашњиво прапостојање неке божанске суштине, нити пак слепи нагон једне неодредиве, апсолутне природе. Полазиште је слобода Личности, која остварује своје постојање због тога што љуби. Сходно томе, особине које, по мери могућности нашега језика и наше логике, приписујемо Богу, не треба сматрати својствима која су божанском Бићу наметнута од стране Његове суштине или природе него последицама начина личног постојања.
Тако, Бог је нетваран (нестворен) не због тога што Његова суштина мора да буде нетварна него зато што је „истинска Личност”, то јест једно Ја чија је егзистенцијална самосвест слободна од сваког предодређења, те, према томе, и од сваког порекла, тварности или еманације.
Он је безвремен, сталан и вечан управо зато што Његово лично постојање представља почетак и крај (циљ) Његовог Бића – не тежи да постане оно што Му прописује Његова суштина, и то тако да тежња и нагон Његовог Бића ка властитом крају (циљу) представља временско трајање. Он је бескрајан и неограничен, „над-где и над-куда”, јер Његов лични начин постојања представља бездимензионалну заједницу љубави. Он постоји као љубав, а не као аутономна индивидуалност. Због тога се и не супротставља стварајући одстојања, а према томе и мерљиве величине – постојање Лица Божијег је бездимензионална блискост, без краја, границе или величине.
Свето Писмо нас уверава: „Бог је љубав” (I Јов. 4, 16).
Не каже нам да Бог има љубави, нити каже да је љубав извесни квалитет или својство Божије. Уверава нас да оно што јесте Бог јесте љубав; да Бог јесте (постоји) као љубав и да начин на који Бог јесте представља љубав. Бог је Тројица Лица, а та Тројица су Монада живота, јер живот ипостаси Божијих није просто преживљавање, нити пасивна чињеница одржавања у постојању, него динамичко остваривање љубави, нераскидива заједница љубави. Ниједно Лице не постоји само за себе него постоји нудећи себе заједници љубави са осталим Лицима.
Живот трију Лица је „узајамно прожимање” живота, што значи: живот једног Лица постаје живот онога другога; њихово Постојање се црпи из остваривања живота као заједнице, из живота који се поистовећује са самоприношењем и са љубављу.
„Азбучник вере“, Христо Јанарас – БЕСЕДА, Нови Сад
