У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Личност
Не знамо шта је Бог у Својој суштини; познајемо, међутим, Његов начин постојања. Бог је лично Биће, односно три конкретне Личности, чије личне особености Црква познаје путем непосредног историјског искуства.
Овде опет морамо да се зауставимо: шта је то, заправо, лично биће и шта то значи лице или личност? Дефинисање изгледа врло тешко и, коначно, можда и немогуће. Чак и када је у питању човек, где телесна индивидуалност чини конкретном и непосредно доступном „личност”, односно личне елементе човековог бића, изгледа скоро неоствариво да објективно дефинишемо шта је то што представља личност – што бићу даје лични карактер.
Наравно, постоји један превасходни одговор који се обично даје на таква питања: сви знамо да то што лично биће чини различитим од свих других начина постојања јесу самосвест и особеност. Самосвешћу називамо самопознање бића – сазнање које имам о томе да постојим, те да сам ја тај који постоји, да сам биће са идентитетом, и то идентитетом који ме чини различитим од било ког другог бића. А то разликовање је апсолутна особеност – јединствен, несличан и непоновљив карактер који одређује моје биће.
Самосазнање бића, наше Ја, идентитет, односно свест о апсолутној особености, није, међутим, само и једино производ мишљења; није резултат функције мозга коју називамо интелектом. Самосвест је нешто много више него само интелектуална убеђеност; она има „наслаге” које данас изучава једна целокупна наука, дубинска психологија, и назива их подсвесно, несвесно, ја, над ја…на хиљаде начина покушава да одреди оно, коначно неухвативо и неодредиво, што јесте човек, ван телесних функција и биохемијских реакција, надражаја жлезда или било којих других објективизованих тумачења.
Кроз анализе снова, асоцијација, аутоматизама понашања и кроз поновно увођење у детињска искуства, у првородне односе са породичном околином, дубинска психологија покушава да истражи начин формирања и сазревања нашега ја. А начин формирања и сазревања нашега ја није ништа друго него однос, веза. То је могућност која сачињава човека: чини да се човек налази насупрот некоме или нечему, да је лицем окренут према некоме или нечему, да буде према лицу (грчки прос – опон = личност), односно да буде личност.*
Чини да човек каже за себе Ја обраћајући се (окрећући се) ка једном Ти – да води дијалог, да општи. Личност није аритметичка монада, јединка неке целине, индивидуалност сама по себи. Она је особеност само као самосвест, дакле само насупрот сваком другом бићу, само у вези, у односу.
Због тога само непосредан однос, сусрет, општење, може да нам учини познатом неку личност. Никаква објективна информација не може да исцрпи несличност личности, да нас упозна са личношћу. Ма колико детаљне описе да дамо, и колико год да останемо при квантитативним нијансама индивидуалних карактеристика и особина (карактеристике физиономије, психосинтеза, карактер и тако даље), наше одредбе ће, у сваком случају, одговарати већини индивидуа, јер је немогуће да објективним формулацијама нашег свакодневног језика означимо јединственост и несличност неке личности. Због тога је потребно да посебно проценимо важност функције имена, које једино може, ван појмова и дефиниција, да означи јединственост и да изрази и пројави личност.
- Искуство односа
Ако се кроз све претходне описе и анализе како-тако оцртава и описује искуство приступа истини о личности, тада можемо говорити да такво искуство има Црква у сваком сусрету и односу са ипостасима Божанства.
Видели смо да је у почетку лични карактер Божанства потврђен искуством праотаца Израиља: сусрећу Га и разговарају с Њим „лицем к лицу”. Бог Израиљев је истинити Бог, односно заиста постојећи, живи Бог, јер је Бог односа, личне непосредности. Све што је изван могућности односа, што је без-односно, јесте и непостојеће, чак и ако га потврђује људска логика. Мојсије тражи од Бога, на гори Хориву, да Он Сам открије народу Свој лични идентитет објављујући Своје Име (Пост. 3, 13-14).
„Ја сам онај који јесте”, одговара Бог и Мојсије објављује народу да га шаље Јахве („Који јесте”, „Сушти”), и позива Израиљце да служе „Њему Који јесте”. Божанско Име није нека именица која би Бога уврстила међу бића, нити је неки епитет који би Му придао извесну карактеристичну особину. То Име је један глагол; то је, на људским уснама, одјек Његовог Логоса, Којим Он одређује Себе као Суштог, као јединог истински Постојећег.
Бог одређује Себе као постојећег унутар граница односа са Својим народом: Откровење Његовог Имена као Постојећег представља однос – Завет са Израиљем. За Израиљце, Бог из Своје суштине није обавезан да буде постојећи; Његово постојање није нека логичка нужност. Он је Постојећи, јер је веран Свом односу -Завету према Свом народу; Његово постојање се потврђује кроз однос – верност, односно кроз личну непосредност Његовог Откровења и кроз Његове захвате у историји Израиља.
*. Предлог прос (ка, према) заједно са именицом опс (у генетиву
опос) што значи око, лик, изглед, образује сложену именицу просопон (лице) и заправо значи бити (окренут) према или ка некоме или нечему, односно према његовом лику или образу.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
