Други сликовити приказ последица пада, у библијском казивању, јесте појава кривице и покушај индивидуалног оправдавања: првостворени људи чују кораке Бога Који корача у предвечерје по рајском врту и обузима их страх – толики страх да хитају да се сакрију „испред (лица) Господа Бога” међу дрвећем у врту.
Тада Бог дозива Адама, пита га зашто се уплашио, а Адам као разлог свога страха наводи своју голотињу. Чак и пред Богом Адам се сада осећа нагим, осећа да га чак и Божији поглед разголићује, те и тај поглед осећа као насртај на своју индивидуалност. Бог више није онај Присни, Љубљени, а однос према Њему није веза љубави и извориште живота. Чак је Бог неко „други”, друго биће које и самим својим присуством прети да оповргне аутономију индивидуалности.
„Да ниси јео са оног дрвета што сам ти забранио да једеш с њега?”, пита Бог. Адам хита да збаци са себе одговорност: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде са дрвета, те једох.” А када Бог пита жену: „Зашто си то учинила?”, и њен одговор је избегавање: „Змија ме превари, те једох” (Пост. 3, 8-13). Пад који се одиграо сада се пројављује кроз самоодбрану индивидуалности, кроз преношење одговорности и кроз покушај индивидуалног оправдања.
Ако је осећање голотиње и стида израз губљења личносног карактера постојања, осећање кривице и страх, као и покушај пребацивања одговорности и индивидуалног оправдања, јесу пројава агоније због губљења живота, истинског, односно бeсмртног живота. То је агонија пред смрћу.
До таквог закључка не долазимо произвољно него уз помоћ критеријума црквеног тумачења библијских слика. Запитајмо се пре свега: чега се, заправо, плаши Адам када се скрива од Бога и од чега жели да се заштити кад одговорност пребацује на жену?
Можда се боји спољашње претње или можда осећа објективну опасност? Али он нема никакво претходно искуство претње или опасности – практично, требало би да буде толико без страха као одојче које пружа руку да додирне ватру. Врло је чест онај лаки одговор моралиста: Адам се боји јер је преступио заповест Божију и сада очекује казну. Али и појам преступа и казне исто је тако слика узета из каснијег искуства палога света.
Ако апсолутизујемо тај појам и сматрамо га јединственим објашњењем Адамовог страха, остављамо празнине и постављамо питања без одговора: како је могуће да се Адам плаши Бога, Кога познаје само као „безумног Љубитеља” човека и Подаритеља живота?
Ако је љубав истински заљубљеног човека, чак и после пада, спремна да опрости и заборави сваку грешку љубљене особе, зар љубав Божија не успева да доспе ни до те, људске мере?
Да ли је љубав Божија мања и од човечанске љубави истинског љубавника, брижног оца, неисцрпно кротке мајке? Зар Бог не успева да постигне чак ни оно што од нас тражи? А тражи да „опраштамо дужницима својим” колико год пута да су нам скривили, чак „седамдесет пута седам” пута.
Али Бог је праведан, одговарају моралисти, и мора да дели правду, да кажњава преступ. Одакле, међутим, црпе оно мора коме потчињавају и Бога?
Постоји ли, дакле, некаква нужност која ограничава Божију љубав, односно Његову слободу? Ако постоји, тада Бог није Бог или, барем, није онај Бог Кога Црква познаје.
Тако праведни Бог – небески жандарм који надгледа држање закона из неког и за Њега обавезног законодавства – јесте само плод маште палог човека, пројекција његове потребе за натприродним индивидуалним поткрепљењем унутар искушења колективног живљења. Ма колико софистичких махинација моралисти изналазили да би логички поистоветили љубав Божију са правдом, њихово здање силогизма остаје трошно. „Као што се тежина зрна песка не може поредити с тежином грумена злата, тако се ни правичност Божија не може упоређивати с Његовим милосрђем”, каже свети Исак Сиријац. Бог библијског Откривења и црквеног искуства није праведан: „Не називај Бога праведним, јер се Његова праведност не види у Његовим делима… Где је праведност Божија? Јер, благ је, веле, према злима и безбожнима”.1
1 „Сачувана аскетска дела”, Слово 58. и 60
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
