Кроз све то вероватно је осветљена и вера Цркве у човекову бесмртност, односно у „живот после смрти”.
Многе религије и философије проповедају „бесмртност душе”, али се Црква разликује од свих њих, јер бесмртност не схвата као необјашњиву врсту „преживљавања” после смрти него као превазилажење смрти кроз однос са Богом.
За Цркву је смрт одвајање од Бога, одрицање од односа са Њим, одбијање живота као љубави и као заједнице љубави.
Човек, сам по себи, поседује егзистенцијалне могућности које су тварне (не садрже у себи нити свој узрок нити циљ). Да ли је могуће да он заживи вечно? Када се са последњим дахом све психосоматске функције угасе, тварна природа човекова већ је исцрпела своје могућности за преживљавање.
Вера Цркве у вечност човека није убеђење да обавезно постоји неко будуће „стање”, у којем преживљава „нешто” од човека – његова „душа” или његов „дух” – него је то уверење да ипостас мога постојања не осигурава моја природа и њене егзистенцијалне могућности него је осигурава и сачињава моја веза са Богом, Његова еросна љубав према мени.
Вера у вечност јесте поверење у то да та љубав неће престати него ће заувек сачињавати мој живот, било да функционишу било да не функционишу моје психосоматске способности.
Вера у вечни живот није идеолошко уверење и не поткрепљује се аргументима.
Она представља чин поверења – своја надања и своју жеђ за животом полажемо на љубав Божију. Онај Који нам овде и сада дарује толика животна изобиља, и поред наших психосоматских супротстављања остваривању живота (истинског живота, који је заједница и самопревазилажење из љубави), Он нам је обећао и пуноћу живота, непосредно усиновљење, везу са Њим лицем у лице, и онда када у земљи угасну и последња наша противљења и побуне.
Како ће се остваривати та нова веза са Њим, унутар којих функција, то не знам. Једино имам поверења. Оно што знам из Откровења истине, које нам је даровао, јесте да ће та веза увек бити лична, да ћу пред Богом увек бити ја, онакав каквог ме познаје и љуби Бог, да ћу бити са својим именом и са могућношћу дијалога са Њим, као и Мојсије и Илија на Таворској гори.
Толико је довољно, можда и претиче.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
