Враћајући се поново страху који Адама нагони да се скрива пред Богом, сада можемо да кажемо: тај страх ниjе пород законске кривице и није очекивање казне. То је укидање „слободе пред Богом”, о којој говори Свето Писмо (I Јов. 3, 21): одбацивање односа с Њим, сазнање о одговорности за остваривање живота одвојеног од Бога – први доживљај егзистенцијалне самоће, што је и прво окушање смртности. Адамов страх је агонија пред смрћу.

Сасвим различитим путевима, савремено психоаналитичко искуство формулише мишљење да се први доживљај кривице и агоније рађа у човеку с његовим рођењем и одвајањем од мајчиног тела.

Ако је овакво мишљење истинито, онда се оно не налази далеко од библијске слике оног првог Адамовог страха. Прво, чак и несвесно, осећање „индивидуалног постојања” је и прво осећање смртности, прво искуство најдубље самоће, односно немоћи индивидуе да црпи живот било одакле изван ње саме. Изгледа да у самој природи човека постоји неки инстинкт за разликовање начина живота од начина смрти – за диференцијацију „истинског живота”, коме је причасна и у коме учествује од смртне индивидуализације постојања. Ако је то истина, онда првобитни Адамов страх није само слика и символ него стварност која обележава човека до дубина његове душе, већ од првог тренутка његовог доласка на свет.

Дијалог Бога и првостворених људи у Едему, завршава се објавом и пророчким описом, од стране Бога, осталих последица пада. Да их набројимо:

а) Непремостиво непријатељство поставља се између жене и змије, између људске природе и ђавола. Непријатељство ће имати свој врхунац у личности некога од жениних потомака који ће здробити главу змији, то јест сатрће силу ђавољу, док ће змија једва успети да му повреди „пету”. Тај Евин потомак за Цркву је Христос, а ово прво предсказање Његове победе над ђаволом јесте Првојеванђеље Светога Писма, прва радосна вест о човековом спасењу.

б) Умножавају се женине туге и патње, а она постаје осетљиве грађе и подложна болу. Не престаје да буде носилац живота, али њен живот сада постаје овековечење природе, а не личности. Дакле, жена сада рађа децу с великим болом, јер сваки порођај је и једно ново комадање њеног тела, комадање природе, придодавање нових смртних и аутономних индивидуа. Њен однос са мужем и љубав као одраз тројичног Прототипа живота претвара се у конфликт са мужем: ”Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар” (Пост. 3, 16).

в) Али и човеков приступ животу, његов однос према земљи, природи и према храни-животу, биће повод болу и непрекидној патњи. Однос човека према материјалној природи света не може да буде лични однос, однос према логосу љубави Божије, која сачињава свет. Свет постаје неутралан објект који се супротставља човековом покушају да га потчини потреби и жељи свог индивидуалног преживљавања. Земља рађа „трње и коров”, а човек зарађује хлеб „са знојем лица својега”, док се и сам не врати у безличну неутралност објективизоване земље и његово тело не распадне у прах: „Јер си прах и у прах ћеш се вратити” (Пост. 3, 19).

 

-НАСТАВИЋЕ СЕ –

 

 

ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име