Једна од најпознатијих и свакако најиспиративнијих библијских приповестти је прича о првој браћи, Каину и Авељу, и првом братоубиству. У овој архетипској, психолошки бременитој и емотивно набијеној приповести се сажимају и одјекују приче древних митова о Валу и Моту, Озирису и Сету, легенди о Ромулу и Рему и бројних историјских сведочанастава која потврђују да је братоубиство уграђено у темеље људске цивилизације. Ова приповест намеће више питања него што нуди одговора, аједно од тих питања је: може ли жртва да се уздигне над џелатом?
На први поглед Авељ без речи и трага нестаје са историјске позорнице света. Насупрот томе старији син Адама и Еве и братоубица Каин постиже успех: остварује породицу, добија потомство, подиже град… Па ипак, један од многих детаља који обично измиче пажњи читалаца говори да је Авељ оставио трајнији траг од Каина. Тај детаљ долази до изражаја у новозаветној реинтерпретацији древне приповести.
Каин и Авељ у Новом завету
У Новом завету Каин се спомиње на само два места. На оба места се осуђује његово братоубиство (1Јн 3:12; Јд 1:11). Његов млађи брат се, насупрот томе, представља кап први мученик у историји људског рода (Мт 23:34-35; Лк 11:49-51). На исти начин се о њему говори у Посланици Јеврејима где се Авељева крв разуме као праслика Христове крви и његове жртве (Јевр 12:24). Мало пре тога у истом спису читамо вером принесе Авељ бољу жртву него Каин; њоме би посведочен да је праведник, када Бог прихвати даре његове; кроз њу он и после смрти говори (Јевр 11:4).
Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори.
Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ, и тај неми актер, остаје онај који кроз векове и данас говори убедљиво показујући да дела, било добра или зла, говоре много гласније и много снажније од било каквих речи. Оно што нам заправо Авељ и данас говори је да у темељу људског успеха, трајности, па и друштвено-цивилизацијског напретка није спремност да неког жртвујемо, већ самопожртвовање.
за сајт ЧУДО пише
Јован Благојевић
