Вера има свој начин мишљења, јер има свој начин живота. Хришћанин не само живи вером (2 Кор. 5, 7), него и мисли вером. Вера пружа нову категорију мишљења, кроз коју се испољава сва гносеолошка делатност верујућег човека. Та нова категорија мишљења јесте смиреноумље – ή σωφροσύνη. У безграничној реалности вере ум се смирава пред неисказаним тајнама новог живота у Духу Светом. Гордост ума уступа место смирености; гордоумље уступа место смиреноумљу. Сваку мисао своју подвижник вере ограђује смиреношћу, и тиме осигурава себи познање вечне Истине.
Црпући снагу из молитве, смиреноумље расте растом коме нема краја. Свети Исак учи да су молитва и смиреноумље увек у правој сразмери: напредовањем молитве – напредује смиреноумље, и обратно. Смиреност је сила која сабира срце, и не да му да расипа себе у горде мисли и похотљиве жеље. Њу подржава и одржава Дух Свети, и она не само приближује човека Богу, него и Бога човеку. Штавише, смиреноумље је узрок оваплоћењу Сина Божјег, том најприснијем сједињењу Бога са човеком: „Смиреноумље чини Бога човеком на земљи“. Смиреноумље је ,,украс Божанства, јер Λόγос, оваплотивши се, обукао се у њега, и говорио нам помоћу њега у телу нашем“.
Смиреност је тајанствена божанска сила која се даје само светитељима, само онима који су савршени у врлини; и то се даје благодаћу. Она ,,садржи у себи све“.Благодаћу Светога Духа „откривају се тајне смиреноумнима“, стога су они савршени у мудрости. ,,Смиреноумни човек је извор тајни новога века“.
Смиреноумље и здравоумље – σοψρωσυνη – „спремају у души залог Свете Тројице“. Здравоумље је последица смиреноумља; смиреношћу се ум исцељује, оздрављује. „Смиреноумљу следи кротост и сабраност себе, то јест здравоумље осећања“.,,Смиреноумље украшава душу здравоумљем“.
Окренут према свету, смиреноумни човек сву личност своју испољава кроз смиреност. У томе он подражава оваплоћеног Бога. ,,Као шта је душа непозната и невидљива за телесне очи, тако се и смиреноумни човек не познаје међу људима“.
И он не само жели да не падне људима у очи, већ, ако је могућно, да сасвим урони унутра у себи, и да постане „као неко који не постоји у свету, који још није дошао у биће, и који је сасвим непознат чак и својој души“. Смиреноумни човек понижава себе пред свим људима, али га зато Бог слави, ,,јер где цвета смиреност, тамо је врело славе Божје“, тамо се пупољак душе расцветава у неувенљив цвет.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

hramsvetijovan.blogspot.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име