Ја сам већ на разне начине говорио о томе како се стиче навика. Не назива се раздражљивцем онај који се једном раздражио, нити се блудником назива онај који је једном учинио блуд. Исто тако се не назива милостивим онај који је једном учинио милостињу. Како у врлини, тако и у пороку, душа од честог упражњавања стиче некакву навику, која је затим или успокојава или мучи. А о томе да врлина успокојава душу и да порок мучи, већ смо говорили у разним приликама. Врлину имамо по природи и она се налази у нама, будући да су семена врлине неуништива. По мери чињења добра стичемо навику у врлини, тј. поново стичемо нама својствену навику. Ми се враћамо ка сопственом здрављу, као што се болесним очима враћа њима својствено светло, или као што од било какве болести прелазимо у својствено нам и природно здравље. С пороком није тако: кроз чињење зла, ми стичемо неку страну и противприродну навику, тј. стичемо навику у некој заразној болести, тако да више не можемо да се излечимо без велике помоћи и многих молитава и многих суза које би могле да покрену Христову штедрост према нама.
Одломак из књиге „Поуке Аве Доротеја“, Манастир Хиландар, 2009.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
