Ja sam već na razne načine govorio o tome kako se stiče navika. Ne naziva se razdražljivcem onaj koji se jednom razdražio, niti se bludnikom naziva onaj koji je jednom učinio blud. Isto tako se ne naziva milostivim onaj koji je jednom učinio milostinju. Kako u vrlini, tako i u poroku, duša od čestog upražnjavanja stiče nekakvu naviku, koja je zatim ili uspokojava ili muči. A o tome da vrlina uspokojava dušu i da porok muči, već smo govorili u raznim prilikama. Vrlinu imamo po prirodi i ona se nalazi u nama, budući da su semena vrline neuništiva. Po meri činjenja dobra stičemo naviku u vrlini, tj. ponovo stičemo nama svojstvenu naviku. Mi se vraćamo ka sopstvenom zdravlju, kao što se bolesnim očima vraća njima svojstveno svetlo, ili kao što od bilo kakve bolesti prelazimo u svojstveno nam i prirodno zdravlje. S porokom nije tako: kroz činjenje zla, mi stičemo neku stranu i protivprirodnu naviku, tj. stičemo naviku u nekoj zaraznoj bolesti, tako da više ne možemo da se izlečimo bez velike pomoći i mnogih molitava i mnogih suza koje bi mogle da pokrenu Hristovu štedrost prema nama.

 

Odlomak iz knjige „Pouke Ave Doroteja“, Manastir Hilandar, 2009.

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime