Ево већ је педесет година како сам уснула. Педесет пролећа је прошло. Педесет
лета и јесени – педесет Светих Никола и Спасовдана је моја мама спремила и прославила без мене – али не жалимо се ни она ни ја на вољу Христову.
Да сам остала са мамом, засигурно бих јој с годинама постала велико бреме.
Безумна, страдална, епилепсична, и неречита била бих и бреме родитељима, и селу
жаљење и „руга“. Овако ја сам са мојим вољеним Христом! Место моје, чува ме Његова
мајка, и боље ми је. Много боље! Играм се и радујем са онима сличним себи. Ништа ме не боли. Немам нападе и давно сам престала да сатима плачем без разлога. Сад се само смејем и веселим – и лепо ми је. Уместо школских књига и лепих нових одела која миришу на лаванду, мама ми је спремала задушне паскурице, које је место моје школске торбе доносила на мој гроб и плакала. А ја сам се са анђелима радовала! Не може се исказати радост коју осећам овде.
Девојчице, које су се родиле кад и ја, сада су средовечне жене. Неке су несрћно
удате за погршне мушкарце који их поврђују. Неке су већ баке, неке су несрећне мајке лоше деце и ужасно страдају. А ја сам још трогодишња беба. Смејем се и ширим ручице Христу мом, а Он ме узима у своје топло наручје и баца ме увис. Највише! А ја вриштим и смејем се, враћајући Му се у загрљај срећна. Он је мој добри отац! Мој отац… И он је ту.
Са мном је, видим га и осећам његову близину, само не могу да га дохватим. Ја сам далеко изнад њега. Предлеко. Превисоко да бих му пришла. Да би он пришао мени… И он је на лепом месту. Не баш толико лепом као ја, јер је он човек који је живео у свету. Грешио.
Страдао. Борио се са многим искушењима и зато не може достићи моје висине. Али све
око њега мирише. Птице му поје, и цвеће око њега цвета – али он је ипак тужан. И често плаче, као да не примећује лепоту места на коме се налази растрзан је и нерећан.
Такав је због догађаја који се дешавају у нашој породици. Ја их не познајем па ме
њихови удеси и не дотичу. Није ми дато да суделујем у њиховим страдањима – само их
жалим. Али, тата је с њима живео. Волео их и воли их и зато дубоко пати због њихових страдања и нереда у ком се налазе. Зато молим Тебе, Матушка Матрона. Тебе, Ти си ми најближа, јер си као и ја била убога и богаљна пред људима, али светла и важна Богу.
Помоли се Господу за њих. Оно што им је најпотребније јесу мир, слога и међусобно
разумевање. Нека им Господ то подари. Нека се смире да би се мој тата смирио. Да би
мама могла мирно уснути и доћи к мени. Нека се смире и зарад Њега. Највише ради њега нек се смире и очисте. Да би смирени и чисти пред Њега изашли. Амин.
Прича је освојила прву надраду на “Православном перу“
