Илија Милосављевић Коларац рођен је 1800. недалеко од Смедерева, у селу Коларац, по коме је и добио надимак. Био је чувени трговац, један од имућнијих људи свога времена, који је остао упамћен као велики добротвор српског народа.
У родном месту је ишао у основну школу и то је било његово једино редовно школовање. Када је почео да живи у главном граду забележио је следеће: “Када сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим 2 паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара?”
Запошљава се као трговачки калфа код Милутина Радовановића где је и испекао трговачки занат. Накнадно ће и оженити његову ћерку Синђелију, а убрзо му полази за руком и да отвори своју прву радњу.
Временом Коларац почиње да се богати. Важио је за човека који је умео да створи новац и тамо где га нема, што је на првом месту постизао својим великим трговачким вештинама. Боље материјалне прилике одразиле су се и на његову тоалету. Кнезу Милошу Обреновићу упада у око његово гиздање и Илија, услед сукоба, напушта Београд. Одлази у Панчево где наставља да тргује, првенствено храном и стоком. Постаје један од угледнијих личности у граду у коме су га најрадије звали Илија Србијанац.
Услед супругине смрти 1855. враћа се у Београд и убрзо почиње да зида кућу у Кастриотиној улици (Македонска). Проширује трговину на со и шалитру, а почиње и да улаже у руднике. Будући сам и без деце, константно изналази начине да помогне другима. Био је велики поштовалац културе и просвете. Волео је да буде у друштву учених људи и није жалио давање прилога. Финансирао је објављивање бројних литерарних дела, између осталог први је штампао Диминог Грофа Монте Кристо. Године 1861. оснива Фонд за помагање српских књижевника.
Нетрпељивост између кнеза Милоша и Коларца постепено се интензивира. Илија је био укључен у скоро све активности уперене против Обреновића и њихове власти. У време Тополске буне, бива оптужен за велеиздају и учествовање у покушају свргавања Обреновића. Војни суд га осуђује на тамницу као старца од готово 80 година. Овај догађај сматран је највећим скандалом тога периода у Србији. Иако помилован, излази из затвора озбиљно нарушеног здравља и умире 1878. године.
У тежњи да потпомогне образовање свог народа тестаментом је оставио средства за оснивање две задужбине: Књижевног и Универзитетског фонда. Коларчев народни универзитет, познат и као Задужбина Илије М. Коларца подигнута је 1932.
Илија никога није заборавио. Завештао је и 200 златних дуката школи у родном месту, за образовање сиромашних ђака. Поред осталог, београдској сиротињи је такође оставио позамашан износ. Београд се и данас поноси Коларчевим народним универзитетом и једним од највећих родољуба и добротвора у српској историји.
Извор: Опанак
