Власти се није могло противити, на лечење су ишла деца и без лишајева на глави. Деценијама касније нису им веровали да су зрачени…
Један од дечака из села који је с Петром био на лечењу умро је од рака много година касније. Петар је 1983. имао бенигни тумор од пола килограма на врату. После тога се појавио и на челу. И даље ту стоји. Оперисао је два тумора бешике 2006. године.
Сличне судбине уобичајена су сведочанства с којима се др Шево и др Тасић срећу у свом истраживању. Зачудили су се кад су 2005. од израелске докторке Шифре Шварц сазнали у којој мери је ова метода лечења била раширена у Србији, да је била једна од најмасовнијих јавноздравствених кампања, а да они, обоје епидемиолози, за то нису ни чули. Тек после шест месеци наишли су на први траг, после још пет и на болничке протоколе похрањене у Архиву града Београда. Објавили су оглас у дневној штампи, и почели су да им се јављају људи, од којих су многи имали озбиљне здравствене проблеме.
„Тада нам се јавило око 500 људи. Kасније смо истраживањем дошли до података о још 15.000. Ево и сада, после вашег текста, доста људи нас зове“, објашњава др Шево, који процењује да је бар петина људи који су се јавили на оглас имала озбиљне здравствене проблеме.
Kад су лекари из Геронтолошког завода дошли до архивских података, комплетан списак требало је пребацити у електронски облик, затим проверити идентитет људи, па контактирати с канцеларијама матичних служби. Отуд и онај телефонски позив матичару с почетка приче.
По објављивању текста о овој методи лечења, редакцији Њузвика јавио се велики број људи како би саопштио своја искуства. Нико од њих није видео оглас у којем су позвани да се јаве др Шеву, нити су знали да се неко овим бави. Многи од њих имају уобичајене здравствене проблеме, али волели би да знају имају ли нешто за шта не знају, неког опасног „пратиоца из детињства“ који би могао непријатно да их изненади. Очекују и да им здравствени систем изађе у сусрет.
Од огласа, објављеног пре пет година у дневној штампи с позивом људима коју су прошли кроз овај третман да се јаве епидемиологу др Шеву, у односу према њима ништа се није променило. Све је остало на тадашњим обећањима Министарства здравља да ће повести рачуна. Међутим, и даље ови људи имају исте проблеме. И даље морају да чекају у редовима или су на листама чекања за поједине прегледе.
Министарство здравља већ другу недељу не одговара на питање како ће помоћи овим људима. Једној од читатељки која нам се обратила саветовали су да се јави у приватну клинику и плати преглед косе, који кошта 4.000 динара. Људи који данас имају озбиљне здравствене тегобе због некад обавезног третмана лечења нису заслужили такав однос.
„Први пут сад видим да се неко бави нама. Јавићу се др Шеву и позивам све остале сапатнике да се организујемо и направимо удружење како би се повело више рачуна о нама. Мени би у Ваљеву требало две године да закажем магнетну резонанцу“, предлаже Петар Милутиновић.
МОГЛО ЈЕ ДРУГАЧИЈЕ
Kад је третман први пут примењен, није било много података о последицама јонизујућег зрачења. Овакав метод борбе против микозе коже главе примењиван је и у Португалу, Француској, Пољској, САД и још неким земљама, али најширу примену имао је у Југославији.
Др Паула Боавентура, која се овом облашћу бави у Португалу, каже да су лекари сматрали да је епилација x-зрацима потпуно нешкодљива, а „једини разлог што третману нису излагали децу млађу од три године јесте то што она не би мировала током зрачења“. Природа деце – да не могу да мирују током зрачења – спречила је већу катастрофу.
Иако је овакав третман средином прошлог века сматран најефикаснијим, изненађује што се ипак није опрезније приступало лечењу с обзиром на познате чињенице о последицама излагања радијацији.
Вилхелм Рендген је открио x-зраке 1895, а и сам је био жртва опасног тумора. Марија Kири, која је добила Нобелову награду за проналазак радијума, такође је била жртва радијације. Две године после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија почеле су да се појављују болести попут леукемије и других типова рака. То су, према удаљености од извора радијације, апсорбованим дозама и последицама, документовали и истраживали јапански и амерички стручњаци.
Др Серђо Фојерман са одсека за радиолошку безбедност у болници „Сорока“ у Израелу наводи да су од 1920. последице зрачења у случају непажљивог руковања биле познате.
Међународна агенција за атомску енергију 1950. је објавила смернице за заштиту од радијације, по којима дозвољена доза радијације за децу млађу од 16 година није прелазила 0,5 рада, а деца су у третману лечења од косопасице излагана радијацији од 350 рада.
„Било је много сакупљених података током педесетих година који су могли да спрече овакав фијаско“, тврди Фојерман у израелском документарцу „Тхе Рингwорм Цхилдрен“.
Јонизујуће зрачење може да изазове оштећења ћелија живих организама нарушавањем биохемијских процеса у њима, што може довести до разних поремећаја у њиховом функционисању и размножавању, напослетку и до настанка озбиљних болести попут тумора. Уколико оштети ћелије које преносе наследне информације, потомци тих људи имаће генетске поремећаје.
Начелник Kлиничког центра у Нишу, специјалиста радиологије др Зоран Радовановић, објашњава да јонизујуће зрачење утиче на ћелије које се брзо обнављају, на рожњачу, ћелије које производе крв, коштану срж…
„Ове ћелије у глави спадају у ред оних на које зрачење слабије утиче, зато ми је то чудно“, објашњава Радовановић.
Ипак, др Шево сматра да је „ризик од зрачења главе израженији код деце него код одраслих зато што су кости лобање код малишана тање, а централни нервни систем им није довољно развијен“.
ИСKУПЉЕЊЕ
Студијом израелског лекара Баруха Модана из 1974. доказана је веза између здравствених проблема које су пацијенти имали у зрелим годинама, углавном тумора главе и врата, због чега је Израел 1994. донео закон по којем су ови пацијенти обештећени.
Није Израел једини који је одлучио да се на неки начин одужи људима чије је здравље угрожено јонизујућим зрачењем. То су, под другачијим околностима, урадиле и Сједињене Америчке Државе кад су упутиле јавно извињење и 1990. донеле пропис по којем су обештетиле „доwнwиндерсе“, људе на чија је насеља у Невади ветар наносио радиоактивне честице настале после атомских проба.
За неколико лекара с којима смо контактирали евентуално исплаћивање одштете је проблематично јер се у будућности може испоставити да и нешто што је данас у широкој употреби заправо штети здрављу. Др Радовановић, на пример, напомиње да се данас већ поставља питање о ризику од мамографије, рендгенског прегледа дојке: „Чак постоје и студије о томе да ли једногодишњи скрининг дојке повећава ризик од тумора.“
Мирко Марковић из села Радошин код Свилајнца, један од озрачених малишана, данас има два тумора и, по савету лекара, избегава мобилни телефон.
Интересантно је да су неки лекари у разговору о методама лечења које би се касније могле испоставити као опасне повлачили управо паралелу с мобилним телефонима, уз питање шта ако се за 20 година покаже да су и мобилни телефони или вај-фај зраци штетни. Ипак, телефони нису нешто што је неко прописао као обавезно лечење, које у случају одбијања подразумева казну.
Неко можда сматра, каже др Боавентура, да би било идеално да се, кад год се покаже да је некад уобичајени третман узроковао оштећење, обештете пацијенти који су му били подвргнути. „Проблем је што је у овом случају, као и у другима који се могу јавити у будућности због, на пример, раширене употребе одређених дијагностичких испитивања, тешко доказати да је неко био подвргнут том третману и да је здравствени проблем настао због третмана.“
Међутим, то је можда проблематично за Португал, где нема прецизних података о зрачењу деце. У Србији се данас располаже таквим подацима. Већ је сачињена база за око 15.000 људи и време је да им се на неки начин помогне. Др Шево каже да је требало 10 година како би се дошло до тога да нешто конкретно може да се учини:
„Сада са Институтом за јавно здравље ‘Др Милан Јовановић Батут’ испитујемо како здравствени систем може да им олакша проблем. Доста сте нам помогли што сте писали о овом случају“.
Земља попут Србије, у којој се годишње за здравство издваја око 250 евра по пацијенту, није у стању да на име евентуалне одштете овим људима исплати знатнију суму, али свакако је у обавези да им на неки начин помогне. Ови људи данас имају између 63 и 80 година. Нажалост, велики број је у међувремену умро од тешких обољења.
Ратко Фемић (Текст је првобитно објављен у српском издању магазина Newsweek)
