„Сликар слика слике на платну, али музичари сликају своје слике на тишини. — Леополд Стоковски
Занимљива је ствар да је већина Земље, већину времена, потпуно тиха — шуме, планински ланци, пустиње, прерије, глечери, океани, огромно небо: све је потпуно тихо, осим можда зова птица или звиждука ветра – а ипак, већина нас данас има потешкоћа да проведе више од неколико тренутака у било ком дану, а да нас не притисне нека врста буке. Постало је истинито рећи да смо по цео дан преплављени буком. Али чак и ноћу, бука нас окружује. Било да је у питању „урбани звучни запис“ аутомобила и сирена, радио или ТВ који нас успављују, или само непрестано зујање фрижидера, некако смо населили окружење које, за разлику од остатка универзума је скоро потпуно без тишине. У таквом окружењу, сврсисходно искуство слушања музике се, за многе од нас, погоршало у само слушање другог облика буке.
У свом есеју Слика и оквир, Едвард Т. Коун прави кључну разлику између музике коју се слуша и музике коју треба чути. Док музика која се чује није ни нова појава, ни нужно корумпирана – помислите на Хендлове бројне плесне свите или Моцартове дивертименте (врста музике за вечеру) – њен стални пораст у призводњи до тачке у којој је велика већина музике, снимљене, пласиране и дистрибуиране преко етра намењена само да се чује, а не да се активно слуша, дефинитивно је знак времена.
Насупрот томе, категорија музике коју треба слушати, иако није нужно искључиви домен западњачке „високе уметности“ – мислим, на пример, на многе баладе и епове у народној музици различитих култура – несумњиво има на својој листи нека од највећих уметничких достигнућа модерне историје уопште, а посебно западне културе. Шта би била западна култура, шта би била музика без Бахових пасија, Бетовенових симфонија, Шубертових песама или Вердијевих опера?
Разрађујући ову разлику између музике коју треба слушати и музике која се чује, Кон објашњава да музика која се активно слуша мора, попут слике која виси на зиду, имати дефинишућу границу, оквир, који служи да је одвоји од атмосфере око ње. За разлику од музике за плес у ноћном клубу или позадинске музике на коктелу или музике за вежбање у теретани, које све немају јасне границе већ су једноставно ту као нека врста звучне позадине, музика коју треба слушати мора да буде драмски, чак и позоришни догађај, који представља радњу са почетком, средином и крајем — дакле, радњу одређене целовитости у себи.
У визуелној уметности, Коун објашњава даље, оквир је интензивирање ивице. Ради у два правца. Означава границе не само слике, већ и стварног света око слике — зида на коме слика виси… Оквир најављује: Овде стварни свет престаје и почиње уметничко дело; овде се уметничко дело завршава и стварни свет поново преузима. Исто тако, у музици је оквир неопходан. „Без таквог оквира“, каже Коун, хаотични, недиференцирани ток обичног времена ће задирати у сваку крајност композиције. То ће нас спречити да на почетку будемо свесни мере темпоралне контроле коју врши музика, а на крају да ценимо потпуно пражњење њене енергије. Музички оквир, закључује, је – наравно – тишина.
Главни циљ Коуновог есеја, који се заснивао на предавањима одржаним у Оберлину 1967. године, а затим објављеним 1968. као део његове књиге Музичка форма и музичко извођење јесте да тврди да је тишина око периметра дела или покрета — тишина пре успоравања ритма, тишина након што је музика замрла — сматра се саставним делом музичке форме дела, а у неким случајевима и делом саме композиције.
Међутим, прошло је више од пола века откако су ове речи написане, и какво год отуђење од те универзалне стварности тишине коју је савремени човек почео да куша касних 1960-их, сада је, тврдим, двоструко појачано, са пролиферацијом персонализованих медија, друштвених медија и медија уопште. Едвард Коун истиче неопходност тишине за јасноћу музичке форме, али шта ако је сама тишина изгубљена уметност? Како би музика прошла – а мислим на музику коју треба слушати, или, ако хоћете, „уметничку музику“, у недостатку бољег израза – у друштву у којем је тишина скоро искорењена из свакодневног живота?
Не треба тражити даље од било којег од различитих чланака који данас круже и најављују смрт класичне музике. Без сумње су многе од ових тврдњи преувеличане, али чак и да је тако, мислим да упућују на извесну неизбежну истину: ми као култура постајемо све мање склони да заиста слушамо музику.
Да ли конзумирамо музику? Апсолутно. И то све већом стопом, упркос паду профита издавачких кућа. Али слушати музику? За то је потребно време, фокус, енергија и изнад свега, потребан оквир тишине, и мислим да већина нас тај простор тешко налази.
Говорећи у своје име, као дипломирани композитор, а сада поново студент конзерваторијума који студира дириговање, стидим се да признам колико ретко слушам музику.
Наравно да слушам музику стално као део свог свакодневног рада као диригент, наставник музичког и студент музике, и вероватно присуствујем живим наступима класичне музике чешће него већина људи у средњим тридесетим, али искрено имам проблема да се сетим када, у последњих шест месеци, осим што сам посећивао хорске концерте моје деце, заправо сам сео и пажљиво слушао музичко дело од почетка до краја. Сећам се да сам то стално радио током средње школе и факултета. Сећам се дубоких веза које сам створио са одређеним комадима у одређеним тренуцима свог живота, слушајући их много пута и слушајући их уживо кад год сам могао. Сада, све то изгледа као сан и далека прошлост.
Било би логично претпоставити да су растући притисци зрелог живота играли улогу у мом губитку навике фокусираног слушања, али сада се питам да ли је заузетост заиста кривац.
Судећи по мојим редовима на Амазону и Нетфликсу, чини се да још увек имам довољно времена за забаву; и када не гледам филмове и ТВ емисије, мој Фејсбук профил и моја веб историја не показују недостатак активности.
Претпостављам да за мене, а вероватно и за многе друге, прави кривац није недостатак времена, већ недостатак тишине.
И не мислим само на тишину ушију, већ на фокусирање пажње, смиривање ума. Ова врста пажљивог унутрашњег ћутања — оно што грчки оци називају исихија — чак и више од пуке звучне тишине, суштински је предуслов за стварно слушање музике — и, с тим у вези, за чињење било чега вредно труда — а ипак управо ову унутрашњу тишину већина нас успева да у потпуности избегне да доживи већину времена.
Као оквир око слике, и као оквир тишине око музичког дела, смиривање ума и фокусирање пажње делује као оквир око сваког плодног људског подухвата, било да се ради о изградњи куће, поправљању цеви, провери биланса стања или слушању неког говора. Без таквог оквира, наше свакодневне активности би се могле наставити — можда би чак биле и продуктивне — али попут сталног присуства музике која је намењена само да се чује у позадини, наше акције ће неизбежно постати нека врста волпејпера шаблона који се неограничено понавља, без било каквог уочљивог почетка, средине или краја, осим оних тренутака интерпункције које нам живот наметне.
orthodoxartsjournal.org
Превела редакција Чудо
