Технолошли напредак донео је собом велике предности али, као и све уосталом, носи са собом и своје мане. Човек данас иако има више времена, са обзиром да је разним техничким помагалима себи олакшао свакодневне обавезе, ипак га има мање. У ствари, као да је убрзао сам проток времена тако да оно брже иде па га је зато и мање. Релативне су те ствари а човек данас, тотално поистовећен са стварима које га окружују ту болну чињеницу да је и сам релативан потискује иако је напокон постао свестан ње.
Некада су ствари биле јасне. Свет познат! Тачно се знало шта и колико као и зашто. Данас се схвата да се уствари ништа не зна а и оно мало што се зна ипак је релативно па самим тим и несазнајно у својој основи. Раније када је човек гледао у звездано небо било му је јасно да види Небеске Дворе, своје претке те освајаче Царства а данас је то само тек мали део безличног Космоса о којем ма колико знали ипак схватамо да ништа не знамо. „Звездано небо нада мном и морални закон у мени ми говоре да постоји Бог“ – узвикивао је Кант својевремено да би данас и то звездано небо али и морални закон утопили своје порекло у живом блату релативности. Завладао је апсурд. Односно свест о њему док самоубиство, тај смртни грех некада, данас је проглашено као „право на смрт“! Као сасвим легитимни одговор живог бића кога је сав тај апсурд и релативност опхрвао те он не налази нити смисао нити снаге за даљњу борбу. А и што би када је крај свакако исти а у огледалу те релативне и безличне Вечности сасвим је свеједно да ли је то било 10 или 30 или 150 година постојања. Свакако ће све нестати. Ми умрети. Зар је и битно онда?
Са друге стране, технолошки прогрес је донео и једну дислокацију човека од природе док је сама природа сведена на парк између асфалта. На сећање да је некада постојала. Само је по себи разумљиво да то додатно утиче на човека те такве негативне, заправо штетне, последице он мора живети свестан да сам не може по томе питању ништа учинити те је то онда додатни удар на његово већ пољуљано достојанство али и на слободу и у крајњој анализи, на сам смисао његовог постојања. Та механичка детерминисаност је свргла човека са пиједестала боголикости свевши га на зубац производне машинерије а његово постојање на сврху његовог деловања. Отуда је настао „јефтин живот“ као и „право на смрт“, та последња слобода живог створа које се не мири да има тек „јефтин живот“. Међутим, многи прихватају свој положај и настављају да живе, омогућавајући тако раси опстанак, развој. Човек је мутирао од хомо саписенса у хомо конзумериса. Болести такође. Физичке болести, које су некада косиле хомо сапијенсе, сада су замениле психичке које настављају ту штафету напада те немилосрдно кидишу на хомо конзумериса. Стрес је свакако једна од њих. И, као што је сасвим нормално прележати Овчије богиње тако данас постаје сасвим нормално бити под стресом. То се некако подразумева и бива друштвено прихватљиво. А шта је заправо стрес?
Стрес је скуп неспецифичних реакција човековог организма на штетне факторе из радног и животног окружења. Штетни фактори из човековог окружења активирају адаптациони механизам у организму како би се сам организам заштитио успостављањем равнотеже са средином. И, можда управо због тог адаптационог механизма човек је еволуирао у нову карику свог постојања. У хомо конзумериста, једном речју. У биће коме је једина наслада потрошња, као и сврха, док свест о промашености властитог бивства бива потиснута те отуда и стрес као начин живљења. Али и „право на смрт“ када такав начин презасити човека. Када свест ипак региструје да није рођен за „јефтин живот“ нити стваран да буде тек зубац у производној машинерији. Али, има ли алтернативу? Која је?
Ханс Сели (Hans Selye) је 1936. поставио теорију према којој до болести долази услед поремећаја равнотеже у организму под дејством разних спољашњих и унутрашљих чинилаца. Збирни назив за било који од тих чинилаца је стресор (stressor). Они испољавају агресивно дејство на организам – стресорно дејство, а одговор организма се назива стрес – реакцијом. При поремећају равнотеже организма одбрамбени системи реагују према врсти стресора, али адаптациони систем реагује увек на исти начин. Стрес реакција је неуро-ендокриног карактера и манифестује се као скуп симптома те се назива и општи адаптациони синдром или Селијев синдром. Дакле, наше тело помаже одржавању расе док наш ум као да бива потиснут тиме. Зар о томе сукобу тела и духа није писао још апостол Павле када је закључио да оно што жели не чини већ оно што не жели? Да смо сви под законом греха (промашаја) по телу те да је самим тим и савршено логичан тај сукоб који имамо, као ипак Божија створења, са тим својим телом које би једноставно да се уклопи, адаптира и на тај начин „преживи“ у овим релативним и варљивим категоријама постојања. Ми, Православни Срби, некако као да смо превише субјективни по том питању те како смо навики на Бога од малена мислимо и да је цео остали свет истог промишљања. За сваку недоумицу у животу ми можемо рећи да је једноставно Бог тако желео али шта је са остатком света? Оним истим који тако бесомучно призивамо а који собом носи тако грозну истину апсурда у коме смо једноставно рођени да би умрли те да од игре случаја и без поенте имамо „јефтин живот“ или онај „драгоцен“ а што је опет у огледалу оне безличне Вечности сасвим једнако пошто њој није битно траје ли тај исти 10, 20 или 150 година? Дакле, ствари су јасне! Тело би да преживи док сам ум, наш дух, не пристаје на такве облике постојања те се буни против истих. Али, мала му је моћ. Под законом смо греха, сећате се? Тако да тело запоседа полако све развојне полуге а зарад којих смо и узнапредовали као раса. Еволуирали. И, као што је некада хомо сапијенс истиснуо хомо неандталиса тако и данас хомо конзумерис прети хомо сапијенсу пошто мисао свакако доводи до апсурда и, даље, „права на смрт“ док то само по себи није прихватљиво за одржање расе, нити за њен напредак (еволуцију)! А за напредак расе потребно је да се не мисли, да се сво питање о смислу потисне те да човек једноставно прихвати апсурд као стандард свог бивствовања. Време које има проживети као сасвим небитно за живот по себи који се обезбеђује једино напретком расе. Зато хомо конзумерис налази своје радости у потрошњи. Зато он није више у могућности да доживи кишу. Већ неко време он једноставно покисне. Али, нема везе, зато ће његов унук играти В.Р. па и ако не буде знао да је овај икада постојао ипак ће његова радост бити његово дело. Те, како је то варљива утеха, хомо конзумерис о њој неће ни да размишља… а и што би, када је Ленор на акцији, туна на појефтињењу а Манчестар у гостима Реалу? Који је смисао? Па, зар је и битно… погледајте само тај Космос. Зар постоји у њему Неко коме је битно? Не, не постоји. Постоји само Закон! А Закон је да си рођен да би умро, да нема смисла то што постојиш већ да си само зубац у ипак случајној машинерији! И, да… заболе Космос уво за твоје психичке проблеме зато иди и купи ту туњевину на акцији те гледај тај Манчестар. Уживај барем док игра траје!
Мислите о томе!
Свештеник Угрин Поповић
