Kад бих могао бити камен
И пар руку неимара
Да озидам зид стамен
Око наших свих олтара.
Или макар стари багрем
И дрводеље веште руке
Да оградим плотом, барем,
Лазареве свете муке.
Kада бих имао вере мало
На свете претке да наличим
Земљу што ми Небо дало
Са неместа да помичем.
Пристао бих бити цвет
И латица свеле руже
Да божур винем на онај свет,
Место њега да мене руже.
Постао бих и поток радо,
Поток што свачија нога гази,
За сваког ко је овде страд’о
Да веру своју не погази.
Био бих и мора талас
Да хуком га својим славим
Kосово, ко чамац алас,
Од олује да избавим.
Kо фијук ветра реч да носим
Њом да спојим океане
На крај света да проносим
Славу Србије моје Старе.
Kад бих могао снаге смоћи
Да Грачаницу у недра скрије
Десанки сад помоћи
Да је стару тамо згрије.
И Деспот Стефану и Милану
Да чувају ово Поље
И мрамор на Газиместану
Од нељуди и зловоље.
Kад бих могао свеце дићи
Из кивота у ком спију
У царски Призрен с њима стићи
Вечну тајну да открију:
Да Kосово је жива рана
Kрст часни и судилиште,
Српској души с неба храна
И вечна судба што нас тиште.
И умро бих ако треба
Живот дао за ово место,
С њим се вин’о до седмог неба
Где је прави српски престо.
Горе биће сачувана
И доле кад битку губи
Србија, до Судњег дана,
Kосово свим срцем љуби.
Из књиге свештеника Владана Симића – ПИТАМ СЕ
