Никад ми неће досадити да разговарам. Још мање да слушам. Али више не пристајем да појашњавам себе.
То је онај осећај угрожености када индиректно будеш прозван да зашто си такав какав јеси, зашто живиш тако како живиш и зашто мислиш то што мислиш. А онда када се директно упецаш на ту удицу, можеш неометано наставити са живљењем тек када њихово височанство Околина буду задовољни приложеним објашњењем.
Појашњавање себе околини састоји се најчешће из правдања твог живота оним људима који би требало да живе своје, а не твој живот. У млађим годинама човек на то пристаје да би био прихваћен, да не би одскакао или да би био у праву. Данас, када ми је пређени животни пут скоро па подједнаке дужине као преостали предамном, бирам мир у ћутању пре него буку у објашњавању, спокој у тишини пре него немир у расправљању.
Стичем утисак да је свет постао ратиште на ком се у фаланге окупљају истомишљеници до зуба наоружани ставовима којима морају надјачати неистомишљенике и разоружати их. Јер у данашњици не постоји опаснија појава од става опречног твом. Против њих се мора борити до последњег атома снаге, иначе губиш најбитнију битку ега у рату сујета. Убудуће желим људе који имају потребу да препознају туђу душу, а не да преобраћају туђи ум. Људе који ће да се смеју до суза, а када је тешко да осмехом растерају сузе. Они који умеју да питају : “ Како си?“, и то не из куртоазије него из саосећајности. Не тражим анђеле већ оне који познају сопствене демоне, уместо да их скривају. Тада из прикрајка најчешће уједају. желим оне који своју снагу најбоље показују познавањем сопствених слабости, уместо д аих скривају. Волео бих што више оних који су увек комотни у сопственој рањивости, а не само пијани. Хоћу оне праве, у својој суштини hardcore бунтовнике, који мењају свет, а не ове нове, из туђих побуда hashtag бунтовнике за друштвене мреже.
Више ништа никоме не објашњавам, не стављам до знања, не доказујем и не расправљам се. Моје време више не траћим на исправљању кривих Дрина, ударања тука на лук нити на терање мака на конац.
Свесно пуштам људе да мисле оно што желе и закључе онако како умеју. Јер знате шта? Ми у другима умемо да препознамо само оно што је доминантно у нама. не могу очи пуне урокљивости видети добронамерност у туђим, нити уши пуне буке чути мир, нити руке заузете сплеткарењем могу наћи времена кад да се пруже другима.
Учим се да говорим ретко. Чак ни кад ме неко пита за мишљење, већ само када осетим да саговорник уме да чује. Сита и затворена уста не могу се нахранити. Схватио сам да ништа не можеш објаснити тако добро речима колико можеш својим примером. Ни срећу, ни љубав, ни успех, ни доследност. Речима им само можеш дати дефиницију. примером им дајеш снагу.
Убудуће ће моје тишине највише говорити. Моја луда младалачка жеља да оно што желим да кажем буде и схваћено данас коначно стасава у закаснелу мудрост, која зна да ће они који умеју душом да слушају разумети све и без мог објашњавања. Речи убудуће трошим на шале, смех и здравице. А они који чак и томе умеју да пронађу нешто што може да им засмета , сигурно тек неће умети да једног дана разумеју моју сузу, тугу и бол.
Из књиге Са друге стране оболога – Богдан Стевановић
