(у спомен на српску песникињу Даринку Јеврић)
Током тих наших „књижевних вечери“ неизоставно су искрсавала Даринкина сећања на негдашња песничка дружења од Триглава до Ђевђелије, на сусрете с писцима бивше домовине које је памтила најпре по лепом. Оне с Весном Парун нарочито. Сад се не једном питала – „шта ли је с Весном Чудесном?“, па сама одговарала да, где год била, сигурно јој није лако. Весниних дарова – књига с посветама и рођенданским честиткама којима о Горанову прољећу, Веснином боравку у Метохији и у другим приликама, исказује поштовање Даринки – „дароватељици ријечи узорне“ у Даринкином приштинском дому било је подоста. На видном месту стајаше урамљен Веснин аутопортрет. Пред насртајем зулумћара први пут су га, са осталим сликама и књигама, спасили Руси. А кад међународни „трудбеници“, у низу својих непочинстава, једном већ прогнане књиге и слике избацише на улицу, па, здробивши стакло и рам, повредише и Веснин аутопортрет, Даринка, која је све дотад сопствену невољу претварала у представу под ведрим небом, тужно тек изусти: „Шта ли си им ти скривила, добра Весна?“ Аутопортрет смо тад поново спасавали од кише, касније, испред албанских јуришника још једном онако „рањен“ отимали, а Даринка помишљала, и не смогла снаге, да узврати Весни песмом – Писмом са Косова. Мени самој падало је на ум како би у тој песми свака „напаћена“ слика и књига из Даринкине библиотеке завредила барем по стих.
Читање поезије при свећи, не би ли се лакше пребродио мрак, све више је постајало ритуално слављење Речи, те смо тај час, заборављајући на студено заточеништво, готово једва ишчекивале. Читање је по правилу прелазило у разговор о писцу, књизи или песми, а наш дијалог каткад у Даринкин песнички монолог. И док бих се снашла да дограбим папир и оловку, многи, мало је рећи вредни стихови, погубљени су у приштинској тмини. Накнадно сам јој, после дан-два, читала штогод од забележеног, а Даринка је, и не сећајући се свог поетског заноса, помало изненађена коментарисала: „па да знаш, и личи“, али, „стани мало, стани!“ – истовремено одговарала на сугестију да би Богојављенску зору двијехиљадите, Нову црницу, Залазак и друге песме већ било време сместити у нову књигу. Као и увек, прибојавала се да јој не промакне која лоша. Зато, како рече Слободан Ракитић, „из њених збирки и није неопходно правити избор, јер све су песме такорећи изабране“.
А изабране песме нема без изабране речи. „Тачне“ – рекла би Даринка. Даринка Јеврић помно је ослушкивала, па записивала речи на оном што јој се прво нађе при руци – у нотесу, на новинској маргини, фолији извученој из кутије цигарета, празној страници књиге, аутобуској карти, каквој било позивници. Као што није дозвољавала да јој ико „помери“ реч у песми, тако није било упутно премештати ове расуте унаоколо, све док ту где их је песникиња оставила не сачекају и самере своју „тачност“ с мноштвом других у тренутку Даринкиног надахнућа.
Тај својеврсни корпус метафора, неологизама, библеизама, славјанизама, историзама, дијалектизама, допуњаван је унедоглед будући да је стварност у којој је – рећи ће Даринка – „сам наш живот чиста литература“, била, мало је рећи, инспиративна. Севнула би суза у песникињином оку, али и реч-ви̑сак пред призором Андрићевих Знакова поред пута на приштинском буњишту, пред сликом албанског детета с каменом у руци, пред разореном црквом, домом и гробом. Нове речи збрајале су нове смрти, изнова именовале мрак, злослутни грак, кушнеровску лаж, понекад и радост неочекиваног пријатељског разговора, или тек једног погледа на сунчану Грачаницу. Није промакла Даринки ни која „тачна“ из уста другог, па је детиње усхићено истог часа саопштавала: „Узимам!“.
Припремање хлеба које је у злодобу силом прилика усавршила, Даринка је сматрала свечаношћу попут одласка у цркву или видовданског причешћа. Овом послу увек је молитвено приступала, знала да тад сама није, па је у тихом њеном призиву Господње помоћи искрсавала и реч – истинита и благословена. И кад би ми самој понестало речи, Даринкин савет је био: „Узми меси хлеб“.
Строго се односећи према свеколиким могућностима речи (денотативним, конотативним и иним), Даринка је без размишљања „повлачила своју ружну ријеч“ кад год би јој се учинило да је дијалогу непримерена или недовољно достојанствена, а да то саговорник није ни приметио. Сагласно својој одговорности пред језиком, песникиња се, не само у поезији, „клонила јалових ријечи“, оних без јасне поруке – еуфемизованих и „пренемоглих“. Ако је при сусрету са својом песничком сабраћом „наздрављала звијездама“, тежаку, комшији, драгом пријатељу обраћала се, као што би и њена Десанка, народни једноставно: „Помаже Бог, добри људи!“ и „Кућа вам пјевала!“.
Доследна језичкој прецизности, придошле из белог света Даринка је називала, како би другачије до окупатори. Подсећала их да је, захваљујући њиховом „миротворству“, „без суда и пороте“ утамничен њен народ, њен језик и култура. Овима, разуме се, српска песникиња није била по вољи, прижељкивали су лепшу слику о себи. Уз то, Даринка Јеврић је била „недисциплинован“ логораш; извештавала друге о овдашњем „практиковању“ светске демократије, на гласачко место под стражом пристизала са шиоко раширеном српком заставом (само због тог привременог ослобађања заставе је на гласање и одлазила), а о нашим Крсним славама (по обичају без струје) отварала широм прозоре, не би ли се молитва свештеникова што даље чула. Примери Даринкиног отпора могу се учинити и детињастим, али само ономе ко није тамновао у косовскометохијским казаматима и осетио потребу да макар и тако покаже непријатељу непристајање на подаништво. Окупатори су се, све у складу са њиховим „демократским принципима“, на безброј начина светили. Чинили су то, кад подмукло – остављајући нас недељама, потом и месецима без струје, па прећутно допуштајући албански терор над српском песникињом, а други пут отворено – избацујући на улицу Даринкино једино богатство – књиге уз грдно демонстрирање британског „чојства и јунаштва“, или одбијајући да јој пруже помоћ у тренуцима животне угрожености.
Кад је, у низу чекуовско-кушнеровски смишљених „подвига“, товаром експлозива разнета кућа надомак наших боравишта и усмрћен млади Горан Јевтић, за тешко повређену српску песникињу, у зору тог 22. новембра двехиљадите није било амбулантних кола. Неће их бити ни сутрадан, кад је Даринку требало превести из косовопољског Дома здравља натраг у Приштину, а нити наредних недељу дана за пут до које од болница изван покрајине. Песникиња је, у болу и бунилу, морала причекати редован одлазак породици овде запосленог српског адвоката не би ли, уз претходно измољену дозволу, возилом ОЕБС-а стигла до Мердара, после некако већ даље до београдске клинике. С неподношљивом физичком патњом, у заточеништву и у туђој кући (из своје су је годину ранике сурово избацили), с мучним сазнањем да си ничији (наше су се „демократе“ бавиле превасходно људским правима албанске песникиње), као и са сваком другом муком, носила се Даринка јуначки. И тад брижно помишљала на другог.
– Јесу ли повређени? – приупитаће ме у магловитом присећању на оно што се збило.
– Мало – одговарала сам скривајући Горанову погибију.
Забринуте пријатеље и родбину Даринка је потоњом снагом тешила. Телефонски разговори појачавали су главобољу, апарат сам укривала јастуцима а, повремено, немајући куд, пружала песникињи слушалицу како би сама охрабрила сестру Каћу или којег од пријатеља.
Треба ли подсећати да је сваком Приштинцу, сваком напаћеном Косовцу и Метохијцу, Даринка била, пре свега, утеха, а сваки сусрет са њом подстрек да издрже, остану и опстану. Пример да се најтежа невоља поднесе без ропца, сачува вера и нада.
Песник и човек Даринка Јеврић, попут оног млађаног руског војника и поете палог на бојном пољу, није умела да одступи. На крају је, баш као и Захар Городијски, пала унапред а не уназад, и ваљало би запамтити да је косовскометохијске слободе, ако је икад буде, сто седамдесет и осам сантиметара урачунато и у њен пад.
Професор др Митра Рељић
