У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ево, браћо и сестре, још једног Јеванђеља које говори о вери. Сав се живот наш одвија у вери, живимо вером. Верујемо у животу и боримо се не само да вера постане саставни део нашег живота него да прожме, испуни и осмисли наш целокупни живот. Вера није нешто стабилно, непокретно и монументално, није као какав камен или метални стуб, па ако га данас подигнеш, он ће ту стајати у вечност, него је вера саздана уједно од најчвршћег и најкрхкијег материјала. Она може да траје и да се развија, али може и да пукне и нестане.
Вера, нажалост, уме да умре у људима, то јест људи који запусте своју веру и живе против своје вере могу да је угуше и убију у самима себи. Веру треба одржавати онако као што одржавамо неку биљку лепу, велику и осетљиву – ако јој не дајемо воде и не ставимо је на сунце, она ће умрети. Данас је велика и лепа, сутра изазива сажаљење, а прекосутра је трула и мртва. Вера уме да умре у свима нама. Зато човек који је доживео смрт вере гледа свој претходни живот и каже: „Шта сам ја уопште радио?“ Он је изгубио очи вере и не може да види унутрашњи садржај вером. Господ зна колико је вера важна, зна да је вера простор у којем се срећемо с њим. Није довољан овај простор храма, браћо и сестре, није довољно када га испунимо молитвом и богослужењем. Да бисте срели Господа овде и сада, морате веровати. Ако сада овде уђе неки муслиман, будиста или атеиста, њему ово неће ништа значити: нешто певамо, свештеник тамо нешто ради, зграда је шарена, украшена мање-више успело. Он то гледа и у њему се ништа не дешава. Он не може да сретне Господа јер Господ долази и закорачује у простор који ствара човекова вера. Зато што је вера толико важна у Јеванђељу, Господ Христос стално говори о вери.
Ево једне реченице која је многе умове кроз векове збуњивала јер је гледају одсечену од целине Светога Писма, а свака реченица у њему има свој смисао и значење у односу на остале реченице Божије. Најчувенији пример лажне теологије засноване на извлачењу из контекста јесте злоупотреба речи псалма: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“. Ако би свака реченица имала смисао сама за себе, онда би ова реченица могла да буде истинита. Наравно да Бога има. Пазите: „Све што тражите верујући, добићете.“ Да ли је то тачно? Овде је реч о великој духовној тајни, тајни коју не можемо лако разумети. Прво, тешко нам је да поверујемо како је могуће тако веровати да добијемо од Господа све што затражимо. Одмах ће скочити разни скептици, сумњалице, а и онај део нас који је сумњичав и скептичан, па ће рећи: „За толико тога сам молио верујући, па нисам добио. Није ми Господ дао. Шта то значи?“ Неко ће рећи: „Ниси довољно веровао“, као да је то проблем вере. „Да си довољно веровао, ти би добио.“ Да ли је то тако? Ми верујемо да Бог постоји, и Христос зна да Бог постоји, сам је Бог, Богочовек, зна Оца свога. Христос се молио Богу Оцу, испуњен савршеним знањем и савршеном вером, молио се да га мимоиђе чаша гетсиманског страдања и рекао је: „Оче, ако може да ме мимоиђе чаша ова.“ То је молитва. И њега та чаша није мимоишла, већ ју је, напротив, испио до краја и зато је наш Спаситељ. Али шта је Господ додао тој својој молитви? „Али, Оче, нека буде воља твоја“, то јест нека буде с нама оно што је најбоље за нас, оно што Бог зна да у нашим животима треба да се деси како би нас довршио и досаздао да бисмо били савршени за њега. Зато овој реченици треба додати – смирено прихватање воље Божије. Свим молитвама које можемо да изговоримо, са свом вером и свим веровањем, треба да тражимо и молимо и да верујемо да ћемо добити, али истовремено морамо да водимо рачуна о равнотежи између свог поверења, Божије љубави према нама и прихватања његове свете одлуке.
Када је цару Давиду, старозаветном пророку и великом песнику, било болесно дете – а то дете је добио на не баш нарочито славан начин – он је обукао кострет, покајничку хаљину, и није јео, није пио, посипао се пепелом, молио се Богу, на коленима је проводио дане верујући да ће Бог помоћи. И јављено му је да је дете умрло. И Давид устане, умије се, пресвуче се, помоли се Богу и настави. И сви су били збуњени – како то? – јер су очекивали да ће полудети од бола. А Давид рече: „Господ дао, Господ узео! Нека је благословено име Господње!“ То су тешке речи, тврде речи, али речи препуне вере и речи препуне вере обзидане смирењем. Сви ми, од првог до последњег дана, хоћемо да сместимо Бога у своје оквире, хоћемо да му кажемо шта треба да ради, а шта не, шта је праведно и шта је неправедно, које је време за смрт, а које за живот, које време је за здравље, а које за болест, и ми то процењујемо, а када Господ, наравно, ради онако како ради, ми ропћемо на њега. Господ је рекао: „Помиловаћу кога помилујем.“ Када је Јов, намучени и праведни, почео да се расправља с њим, Господ му је рекао: „А ко си ти? Где си ти био када сам стварао свет? Где си ти био када су настале галаксије? Где си ти био када је земља била вода? Ко си ти?“ И тако га је сместио у његову праву меру. И ко смо ми да судимо Богу?
Зато се, молећи се да нам Бог дометне вере и помогне нашем неверју, учимо да свакој својој молитви додамо смирено прихватање његове свете воље. Само је то пут Јеванђеља, само је то пут којим свако од нас треба да иде. Амин.
Професор др Владимир Вукашиновић
