Овога јуна, 2022. године милости Господње, свештена пуноћа Српске православне цркве радује се се превазилажењу петодеценијског раскола и даривању Томоса о аутокефалности Македонској православној цркви – Охридској  архиепископији, избору нових архипастира на Светом архијерејском сабору, одлукама о канонизацији новопросијалих Светих наше помесне Цркве, торжеству прослављења Вазнесења Господњег у првопрестоном Београду, прослављењу празника Педесетнице – Сошествија Духа Светога на апостоле.

У ове дане празновања Педесетнице испунише се, по ко зна који пут, и речи Соломонове: „Уста људи праведних капљу благодат, а уста безбожних развраћају се“. И даље: „У устима безбожних је замка грађанима, а осећање праведних је добар пут свима“.

Безаконици нађоше оскуднога памећу и отпалога од вере и Цркве да изригује хуле на часним сединама украшеног архијереја, Епископа новосадског и бачког, члана Светог архијерејског сабора Српске православне цркве господина Иринеја.

Тај скудоумни који им предаде на поругање свога негдашњег покровитеља у успињању по академској лествици и у изучавању свештене теологије Старог и Новог Завета јесте бивши (отпуштени) професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Родољуб Кубат. На сајту „Директно“, а потом и на сајту „Борба за веру“, Кубат изригује слепу мржњу на једног од најугледнијих архијереја у васељенском Правосављу, Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја Буловића. У свом тексту, сроченом збрда-здола, не само без елементарног поштовања него и без теолошких компетенција које имају већ и ученици  богословија и полазници православне веронауке у основним и средњим школама, Кубат не преза ни од елементарних људских обзира, допуштајући себи несувисле коментаре на порекло Иринеја Буловића, на његов физички изглед (у искривљеном огледалу мржње и пакости), а потом даје и своју, протестантизмом инспирисану, интерперетацију Владичиног монашког пута и потоњег архијерејског служења. Кренимо редом.

Мајка Зора га у утроби, уз помоћ чо’ека Мије, доњела на сјевер Бачке у равно село Станишић. Буловићи су ту дошли из Битилића, далматинског села. Битилић је крај Кијева, источно од Книна. Јужно од планине Динаре, а источно од Књиња (sic!); на југу је Перућко језеро, на истоку Бушко блато. Одличан почетак сценарија за хорор филм: овако некако замишљамо родни крај грофа Дракуле. Наш еминентни писац, један од најбољих стилиста српскога језика Мирослав Јосић Вишњић, кога Кубат зацело никада није читао, назвао би овај безочни поступак „продором у крв и семе“. А шта је истина?

Владика Иринеј потиче из поносне и страдалне Далмације, земље „гдјено мајке јадикују синке, вјерне љубе своје вјерне људе“, како вели народни песник, земље где стење пламти и букти, где љута драча из крша нараста, где се из страдања и бола тврђа од кремена вера рађа, земље потомака Јанковић Стојана, Синобадових, Куриџиних и Онисимових, верних завету „да чувају вјеру и поштење, да одбране кућу и огњиште, да освијетле и образ и лице“.

У првим послератним годинама вршена је колонизација српског живља из Далмације, Лике, Кордуна, са Баније, из Босне у питому и богату Војводину –  потез ондашњих власти који није био непротивречан, јер је умањивао удео Срба у укупном становништву тих крајева, али у годинама посвемашње немаштине и глади то је било решење за побољшање социјалног статуса оних што не завршише у јамама безданкама и логорима смрти. Тако су се и Буловићи отиснули на север Бачке и ту отпочели нови живот.

Мирко Буловић веома је рано осетио љубав према Цркви и богослужењима. У њему је веру разгоревао и тадашњи парохијски свештеник, касније епископ Руске заграничне цркве Василије Родзјанко, код кога се побожни младић исповедао и уз кога се учио побожности и врлини.

Из гимназијских дана о Мирку Буловићу остала су сведочења његових професора и другова као о младићу несвакидашњих способности и невероватне жеђи за знањем. Долазио је из Станишића рано, пре свих, дрхтећи у скромном капутићу који га није могао заштитити од љуте студени у бачкој равници, устрептало би ишчекивао звоно и улазак у храм знања, како је, с правом, доживљавао училиште у коме је све науке упијао са ретком ревношћу, а посебно се истицао у знању класичних и живих језика.

Када је одслушао први час латинског језика, Мирко је узео уџбеник и почео га самостално прорађивати. На другом часу упитао је професорицу коју литературу саветује за даље коришћење. Она је, по свим педагошким начелима, рекла да је сувише рано да прелази на даље нивое учења латинског језика и да најпре треба да савлада градиво презентирано у уџбенику за прву годину учења. Мирко је спокојно узвратио да је то ишчитао и савладао. Изненађена професорица почела је да га испитује, и имала је шта да закључи: Мирко је бриљантно владао вокабуларом и свим граматичким категоријама предвиђеним за прву годину учења латинског језика! Онда је почела да му даје књиге за даље нивое и да ради са њим индивидуално. Епилог – Мирко Буловић уписао је студије класичних наука на Филозофском факултету у Београду, упоредно са студијама теологије на Богословском факултету Српске православне цркве, у то доба пред државом  непризнатој установи чији су студенти и професори били изложени праћењу органа безбедности, свакојаким притисцима и уценама.

Испите прве године Мирко Буловић положио је са свим десеткама. Дочекао  га је испит из марксизма, где истинољубиви младић није био спреман да понавља мантре идеолога тадашњег тоталитарног и атеистичког режима. Напустио је Филозофски факултет. Проф. др Радмила Шалабалић, истакнути класичар, афирмисани научник и преводилац, сведочила је да је цела Катедра за класичну филологију била у неверици и искреној потресености због одласка једног тако талентованог, марљивог и вредног студента. На студијама теологије Мирко је такође бриљирао из свих предмета. Озбиљнијег и вреднијег студента од њега није било, сећа се г. Милош Иваниш, његов колега са године, који ће касније докторирати философију у Единбургу. Ражегавши се Духом Светим, Мирко одлази к ави Јустину Поповићу, поверава му се на духовно руковођење и по његовом савету одлази у српску царску Лавру Високи Дечани, где ће после искушеничког стажа проведеног у једној тако благоустројеној монашкој заједници примити монашки постриг. По дипломирању он усавршава своје богословско образовање на Националном и Каподистријском универзитету у Атини. У та благословена времена, далека од Болоњске декларације, докторске дисертације писале су се озбиљно, са темељним увидима у примарне и секундарне изворе, па је рад, природно, трајао годинама (Кубат злонамерно констатује да је јеромонах Иринеј студирао дуго и тешко, јер је дисертацију припремао седам година). Тема – Свети Марко Ефески и Флорентинска унија – од прворазредног је црквеноисторијског, патролошког и догматичког значаја. Дисертација је од саме одбране била доступна у оригиналу, на грчком језику, а заинтересована академска и шира црквена јавност може се са њом упознати и у преводу на српски језик из пера С. Јакшића и непосредно судити о њеним научним квалитетима. У доба докторских студија у Атини јеромонах Иринеј одлазио је к старцу Порфирију, који му је постао духовник и о коме је Владика Иринеј оставио низ сведочанстава у писменој и усменој форми. Цео овај период живота Преосвећеног Владике Иринеја далеко је од авантуризма и калуђерског „доколичења“, каквим га приказује некадашњи православни теолог Родољуб Кубат.

То што је јеромонах Иринеј дошао на упражњену Катедру Новог Завета није никакав преседан ни у историји Богословског факултета, ни у деловању других академских установа. Неко може докторирати на једној области, а потом бити предавач за контактне и комплементарне предмете. За предавање Новог Завета јеромонаха Иринеја Буловића посебно је препоручивало његово савршено владање грчким језиком у свим периодима његовог историјског развитка, те му је стога било поверено и предавање Грчког језика библијског и патристичког периода, за који компетентнијег стручњака у нашој средини није било. Родољуб Кубат оспорава Владики Иринеју компетенције за предавање ова два предмета, манипулишући подацима који се односе на његову библиографију, која је и била и сада је  јавна и која импресионира ширином богословских интересовања и репертоаром теолошких часописа и зборника у којима су његове студије и чланци издавани, у земљи и иностранству.

  Целокупан даљи текст нашег вајног полемичара сведочи о његовој немоћи, мржњи, стваралачкој јаловости, а највише о његовом људском поразу, губитку достојанства и осећаја за меру. Свега ту има: од овешталих фраза свих који су се каменом бацали на једног од најугледнијих црквених архијереја данашњице о томе да је он „човек погодан за све режиме“ и „сива еминенција Цркве и државе“, до Кубатових уникалних психотичних доживљаја „исушене фигуре“ и „злог погледа“ човека који га је подржавао на свим степеницама његовог академског развоја, обезбеђивао му стипендије, штампао књиге, писао реферате за изборе у наставно-научна звања. Дођосмо тако до дна понора – да неко ко је био професор Универзитета трабуња о „урокљивим очима“ другог, старијег професора и гласу који подсећа на „мумлање сјенки из Ада“ (оваквих бесрамних поређења није се досетио још нико од цркворушитеља и црквомрзитеља). У својој заслепљености Кубат, оптужујући Владику да је, док је био „управитељ зграде Факултета у Краља Петра“ (узгред, Владика Иринеј у то доба био је и декан ове високошколске установе) немирне студенте кротио тако што је зграду оковао у затворске решетке“, заборавља да је он, као управитељ Дома студената у новој згради у ул. Мије Ковачевића,  за шта је десет година без правног основа примао хонорар од 2 000 евра месечно, упадао у студентске собе у два сата по поноћи, вршио преметачине, избацивао младиће који би скромно прослављали неки положени испит, чак и дипломирање (све ово ми је веома добро познато, јер сам у периоду од 2004-2006, као и од 2009-2014. била продекан за наставу Православног богословског факултета), а о иживљавању над теткицама које нису углачале сваки милиметар пода онако како је Кубату било по вољи – ту свака човечност престаје – да и не говоримо. Сведока је много.

Родољуб Кубат себи даје прерогативе Судије, бестидно приписујући Епископу Иринеју да је „опсједнут ничеанском вољом за моћ“, поредећи га са Исаијиним Лучоношом – Сатаном, „вјечним отпадником, који као муња са неба паде“. Третира га као авантуристу и егзибиционисту окруженог „ласкавцима“ и „монашким вуцибатинама“ (sic!), заборављајући да је Владика Иринеј дугим и истрајним радом прокрчио себи пут у водеће државне, културне и просветне институције, у дипломатске кругове, у медијске установе од угледа (несрећном Кубату преостале су само испоставе нечисте седме силе, попут телевизије N1,  антинационалних и антицрквених сајтова).     

Ето до чега доводи бродолом вере и бунт против ауторитета Цркве. Али Господ стоји крај врата свачијег срца и чека покајање и аутора овог срамног текста и свих који су му поверовали или се због његових речи саблазнили.

 

 

 

Др Ксенија Кончаревић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име