У Београду,
На његовој највишој тачки,
(А зар би могло бити другачије?),
Изнад Дунава,
Тамо где негда пострадаше
Првомученици сингидунумски
Ермил и Стратоник,
Да, баш на том месту,
Постоји улица Даринке Јеврић,
Новојављене исповеднице вере Хришћанске
На распетом Косову и Метохији.
Свакога јутра, у праскозорје,
Корача Даринка својом улицом,
Слушајући звон Сланачког манастира
Који се стапа са звонима
Са цркава Карабурме, Вишњице, Великог Села
И оних за Дунавом, далеко,
Све до мора Црнога, и даље, Чермнога,
Које је прешла пешице као по суву,
Кличући: Избавитељу и Богу нашему појмо!
У руци јој камени крст,
Извађен из дубина Бистрице,
Њиме благосиља насеље које се још мешкољи
У топлим постељама,
Пре но што крене свак својим путем,
За влашћу, златом ил за хљебом,
У ред за акцијску понуду у „Идеји“.
Не чусмо ми овде лелек звона Дечанских,
Не знадосмо ко је Даринка Јеврић –
Баш ретко име, старинско,
Као што је стародревна, из дубина душе народне,
Поезија у њој жуборила,
Претворивши се у моћни слап
Са кога може захватити, преизобилно,
Свак алчушчиј и жаждушчиј
Правде Божије и Истине Његове,
Јер правда је Његова правда свих векова,
И достизање с краја на крај земље,
И до небеса, и изнад небеса,
Куда се мисао Даринкина вазносила
У забарикадираном стану у Приштини,
И док је излазила вани, поругу Христову носећи,
У пратњи Кфорових војника
Она, чија душа беше мекша од облака ваздушних.
Још једном обиђе Даринка своју улицу, сваки дан,
У време када над Дунавом
Румене пруге шарају далеки запад.
Благосиља насеље које се спрема за починак,
Молећи се за миран и спокојан сан
Нас који нисмо знали и нисмо хтели да знамо,
И не дај Боже да сазнамо,
Како је на Косову било,
Јер веровасмо онима који нас уљуљкиваху
Да ништа, збиља ништа није било,
Па се вине, у пратњи златозарних анђела,
Да још једном обиђе Метохију своју,
Јер куда год год ходила, свугде су Дечани,
Ћивот светог Краља, који ослепљен би, и прогледа,
Чудесним предстатељством Светога Николе
– О, када би се вид очињи вратио и народу српском, моли се –
И узлази, Господ је прихвата,
Јер би гурнута, посрну али не паде,
Верова, и безумном је сматраху.
Стопе јој целива Блага Марија
И миро на њих излива
Јер је целога века корачала
У једином могућем правцу.
Проф др Ксенија Кончаревић – На Духовске задушнице 2021
