У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ваља ли у суботу лечити, може ли се у суботу чинити добро? Како наизглед побожно звуче ове речи и на први поглед изгледају као речи које чувају Божији закон, поредак божанске правде, а у ствари су речи отровне, речи препуне зла, речи које траже главу Исусову. Не заборавите да Јуда Господа Христа није издао шамаром, нити шутирањем, нити ударцем мотком, него пољупцем. Он је могао да каже да ће га ошамарити будући да они који су дошли да га ухапсе нису знали ко је Христос, али Јуда није тако поступио, већ је рекао: „Онај кога пољубим – тај је.“ Зашто је богоиздајник одабрао баш тај начин? То је исто као и ово овде. Када зло живи поред добра, а тама поред светлости, зло и тама имају перверзну, изопачену потребу да науде светлу привидним добром. То је, наравно, немогуће. Светлост, правда, истина Божија, Христос Свети, једини Свети у слави Бога Оца – он не може да буде оштећен и повређен трајно и дугорочно. Његова су крсна страдања, иако реална, била привремена и немоћна, обеснажена Васкрсењем. Тако и овде он одговара на једини прави могући начин онима који се поигравају законом Божијим, јер то што они кажу није погрешно у својој суштини.

У суботу се ништа не може радити по закону Старога Завета. Али постоји граница тог нерађења, а то су људска невоља и потреба; ако треба да се утеши, излечи неко људско биће, ако треба да му се помогне, онда тај закон Божији престаје и наступа нов закон, онај који Христос антиципира, закон Јеванђеља, који ће десет заповести свести у две заповести и изнова их протумачити. Нов закон Христов не укида Мојсијев закон из Старога Завета, већ га на правилан начин допуњује, даје његово савршено тумачење. Зашто? Зато што све оно што је изречено у десет заповести Старога Завета – не ради ово, не ради оно, уради ово – све је то ту протумачено на прави начин: Љуби Господа Бога свога и љуби ближњег свог као самога себе. Ако то испуњаваш, не треба ништа више да чиниш и не чиниш. Ако неко воли Бога целим својим бићем, њему неће пасти на памет да иде да се клања другим боговима, враџбинама, сујеверју и осталим глупостима. Ако неко воли друге људе, он их неће поткрадати, убијати, неће им наносити никакво зло. Сви ми имамо – надам се да имамо – у свом животу искуство неке велике, потпуне љубави. Ту је незамисливо наношење зла. Та љубав као да ограђује то друго биће и ти не можеш ништа лоше да му урадиш јер немаш потребу за тим, јер је та мисао далеко од тебе. Тако и овде Господ открива смисао поштовања суботе, пошто се Бог, према старозаветном опису, у суботу одморио од својих дела. Тај смисао није само у томе да се учествује у Божијем одмору и да се тако слави стварање, већ се учествује и у љубави Бога, који је Отац свих и који се стара о свима и воли све, па тако човек има могућност да бира шта ће радити. Треба да се учествује првенствено у његовој љубави. Он је прво Бог који воли, а тек онда Бог који се одмара. Због тога је ово, каже Христос, легитимно и нормално и због тога су чак и они покварени који су га за то питали били обезоружани, збунили су се, нису наставили са својим злобним испитивањем јер су схватили да се пред њима одвија нека велика мистерија, да се открива димензија Новога Завета, да се продубљује искуство односа Бога и човека. Зато су они ту заћутали.

Али остаје потресно – а и дан данас је тако, никад није престало – то што се уз светињу увек накупи много људског зла и злобе. Испричаћу вам нешто што сам својим очима видео. Реч је о жени која није имала славну животну историју, било је ту свега и свачега, али се после покајала и пошла у Цркву. И иде она тако једнога дана улицом, а у сусрет јој долази нека непозната девојка, слободније обучена, лето је било, и одједном се ова прва окоми на њу, све најгоре јој каже – како је није срамота, па како је оваква, па како је онаква… Гледам то и не могу да верујем, па јој кажем: „Чекај сестро! Не знамо ко је ова девојка, а знамо ко си ти. Како те није срамота да било шта икоме кажеш?! То је број један. Број два: Како ниси свесна тога колико је и шта је Господ све теби опростио?! Треба да хвалиш Бога, а ти ову девојку осуђујеш!“ Неко ко је тек изашао из бање Божије љубави и праштања мртав хладан почне да разапиње друго људско биће. Ето, такви смо ми, људи. Та тама се у нама стално ковитла и бори; без обзира на крштење, врло мало треба човеку да постане лош. Ако дозволите себи да само неку ружну мисао имате о некоме, да вас ухвати мала завист – од те мале брзо ће порасти велика. Зато се морамо борити против сваке ружне мисли, сваке ружне жеље, сваког ружног импулса у себи и морамо чувати своју душу да буде добра. Иако данас изгледа да је доброта презрена врлина, доброта је велика врлина.

Релативно скоро умро је у дубоким годинама нобеловац Чеслав Милош – литвански песник који се сматра пољским писцем јер је писао на пољском. Једна од последњих песама које је написао завршава се речима: „… једино доброта постоји.“ То су деведесет три године једног великог живота, не неког маргиналног. Он је писао о свему и свачему. Био је стихијски човек. Једном руком поринут у светињу и добро, а другом у оно што није добро. Али на крају, ето, ипак је у њему тријумфовала доброта. Да Бог дâ да се та искра доброте која постоји у свима нама разгори у нама и да ми, кад будемо стали пред престо Божији, будемо људи доброте. Амин.

Проф. др Владимир Вукашиновић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име