Домострој спасења Господњег, свих нас и читаве творевине у тој свештеној историји спасења, открива се постепено. Наум Божији и та коначна истина постојања овога света, истина због чега смо створени и шта нас очекује. И тако по речима једног великог светитеља: ”Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а истина је будућега века“. У будућем веку је дакле истина. Господ нам постепено открива истину и тиме се развија и сваки следећи корак и етапа тако да у том спасоносном домостроју, историја јесте све више и више откривајућа за нас, да би тек коначну истину, ко смо ми, шта смо ми, за шта смо створени и шта нас очекује, не само сазнали, него опитно спознали и учествовали тек у царству Божијем коме се надамо и које очекујемо. Као што можете по овој причи видети, ми имамо случајеве да Господ исприча неку причу својим ученицима као што је ова, коју смо чули сада, јеванђељска прича, али да то ми тек сада окушамо и видимо заправо у Светој Литургији, на Светим Божијим службама, али не као коначну истину, него да је то управо реалност о нечему што нас тек очекује. Анализирајмо зато сада заједно ту реалност из ове приче. Шта имамо а шта нас тек очекује. Имамо причу да је Господар правио гозбу. Господар јесте Господ нас Исус Христос. Или можемо рећи чак и Бог Отац који жени свога сина и у том случају син је Господ Исус Христос, Господар је Бог Отац а невеста је Црква Божија. Црква Божија – то смо ми, сви заједно. И дакле господар прави гозбу и зове званице, то јест зове све нас. И то се заправо браћо и сестре и дешава на свакој Литургији. Сваке недеље Господ припрема трпезу Господњу (како ми то називамо у Цркви), а то је Света Литургија, где се ми хранимо Његовим Телом и Крвљу Његовом. И сви смо позвани. Међутим, видимо даље у овој причи да су се многи изговарали: један се оженио па нема времена да дође на гозбу, други је купио волове, трећи има некакве треће проблеме и они се не одазивају на ту гозбу. И онда Господар каже: зовите по улицама, зовите све оне који су недостојни такве једне величанствене гозбе. Господар жели да његове званице и да гозба буде уприлична, да буде пуна трпеза и сабира оне који се одазивају. Нама је поука браћо и сестре управо то: Господ нас призива сваке недеље на Свету Литургију. Наши изговори су разни: да ли имамо некакав посао, да ли нас нешто мучи, да ли нисмо постили, да ли смо недостојни, да ли нас не интересује, да ли ће неко рећи „шта ћеш сваке недеље у Цркви, па ниси ти толико грашен па да идеш сваке недеље у Цркву, довољно је пар пута годишње“ и тако даље и тако даље. Да не набрајамо али изговори су разни. А свака света Служба, свака Света Литургија јесте управо та гозба Господња на коју нас Он призива и жели да будемо ту, а ми налазимо разноразне изговоре. Господ не тражи ништа посебно од нас; то је два, три сата у једној недељи, где смо испуњени разним бригама и проблемима и када треба све то да принесемо Господу и да се захвалимо за љубав коју нам је дао и спасење које нам дарује. Али, нама је тешко, имамо изговор. Изговарамо се и пред том Светом чашом пред причешће: те нисмо постили, те смо недостојни, те имамо овакве грехе, те не знамо шта све не, и у реду. Наша је заиста одговорност какви приступамо пред такву свештену и велику тајну. Али треба да се питамо и другу ствар: да ли постоји одговорност зашто смо недостојни, да ли постоји одговорност зашто нисмо постили, да ли постоји одговорност зашто нисмо приступили?! Некако чини ми се да је у свести нашег народа: ”у реду ако приђем и приступим да се причестим можда ми буде на спасење а можда ми буде на осуду. Али ако не приступим, онда ником ништа”. Не би требало тако на то да гледамо. Јер ако се не причестимо и ако не приступимо Господу, ако се не сједињујемо са Њим, нама као православним хришћанима, нема спасења. Па боље онда да будемо међу тим скитницама, пропалицама, које је Господ на крају призвао и да кажемо – у реду, ми нисмо достојни овакве гозбе, ми нисмо ту да достојно учествујемо у свадби царевога сина, али кад нема ко други онда барем ми грешни, недостојни, никакви, одазивамо се на ту милост Господњу, на ту Његову љубав и на тај његов позив. Свесни својих греха, свесни своје слабости али опет уздајући се у велику милост и милосрђе нашега Господа и Бога ми можемо да будемо међу таквима и да нас Господ такве прими, а не да будемо као фарисеји који имају кључеве од Царства Божијег како каже Господ ал’ га не дају – затварају другима а сами не улазе у њега и мисле: дај да будемо строги према другима, да судимо, да намећемо и себи и другима некакве намете и некакве заповести, законе, које не можемо да издржимо и које ни други не могу да издрже и да се онда хвалимо како смо и ревности и побожни, а заправо оно што је једина истина и оно што је једино спасоносно у Цркви то је милост Господња. Дај да не затварамо врата и себи и другима пред океаном милосрђа Божијег које јесте једино спасоносно. Тако да се запитамо над тим стварима јер од нас зависи, а позив постоји. Ми православни знамо шта је наша обавеза и шта је наша дужност и знамо да је центар нашег живота управо ово недељно сабрање на Литургији и да тај позив из недеље у недељу из олтара свештеници упућују вама, то јест Господ кроз свештенике упућује свима нама: „Придите и једите, ово је тело моје, ово је крв моја која се за наше грехе излива.“ То нам господ свима поручује! И то су снажне речи. Можда то нама сад не звучи толико јако. Мислимо: имам ја преча посла, имам кући обавезе, морам да нахраним породицу, морам… не знам шта све не. Али верујте да овај свет постоји и утврђен је једино на речи Господњој. Реч Господњу не треба олако схватити. Ако нам Он каже: „Заиста, заиста вам кажем, ко не једе тело моје и не пије крв моју, нема живота!“ То је онда истина. То што ми мислимо да смо сада живи, е то је браћо и сестре заблуда. На крају ће се показати ко је жив. Ако овај наш живот завршава у гробу и ако је то живот, то је највећа онда лаж у историји постојања. Ако је то живот да живимо пар десетина до и сто година, није битно заиста, и да завршимо у гробу и да нас памти пар генерација и после тога више нико да нас и не памти, да је то завршетак, то није постојање! Е зато треба да се запитамо када бирамо да ли ћемо да се определити за то што мислимо да сада ми можда можемо да обезбедимо себи некакав новац, некакав иметак, некакву сигурност у животу. Колика је то сигурност заправо?! А Господ нам се бесплатно нуди. Од нас тражи само љубав и тражи да тражимо Његову љубав, да будемо ту, да будемо присутни, па нек смо и најгори, али да дођемо ту! Не кошта нас ништа, приступимо Господу речима: „Господе у твојим рукама је суд, ти си тај који оделујеш јара од оваца, ми немамо коме другом, теби падамо, теби устајемо али теби приступамо, па ако нисмо ни за шта, Ти нас (нема даље, није завршио реченицу). Ако нисмо достојни Царства Твога немој немој нас ни привести али ми приступамо теби.“ Ако не приђемо, онда шансе нема. А треба куцати на врата милости Божије јер то је, као што смо рекли океан бесконачни, милосрђе Божије и Господ каже: Ко куца – отвориће му се, ко тражи – налази, ко иште – доби ће.“ Господ опрашта све грехе наше браћо и сестре, нема тог греха којег Господ нама не опрашта. Зато размислимо о свему овоме, позив стоји, на нама је. Ради се о судбини нашег живота, ради се о томе да ли ћемо опстати, дал’ ћемо задобити Царство Божије. Сам Господ нас зове. То што Он, смирено нас призива кроз уста грешника, кроз један тих и смирени позив, то је зато што је Господ смирен и не наамеће се нама али то не значи да Његове речи нису истините. Запитајмо се о томе јер ако се сами не одазовемо, нико нас неће натерати на ту трпезу Господњу која се припрема нас ради, и у коју је уложена ништа мање и ништа више него сва љубав Господња јер је Он на крсту страдао нас ради да би нам управо обезбедио то достојанство да се причешћујемо Телом и Крвљу Његовом, да се сједињујемо са самим Богом зарад вечног Царства Божијег. Размислимо о тим темама! Нека Господ буде милостив свима нама, нека нам опрости све грехе наше али да знамо да смо и ми дужни да опраштамо једни другима. То је једини закон који се од нас тражи: да имамо љубави једни према другима. То говоримо у молитви коју сваки дан читамо: „Оче наш… опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“.
Протосинђел Петар (Богдановић)
